Danas je 67. rođendan jednog od mojih omiljenih muzičara sa Ostrva. Hajde da to obeležimo kako najbolje dolikuje: slušanjem muzike koju nam je ostavio tokom duge i plodne karijere.
Roderick David Stewart, poznatiji kao Rod Stewart, rođen je 10. januara 1945. godine u severnom Londonu. Krenuo je sa periferije događaja klubske scene Londona šezdesetih. Razvijajući muzički ukus slušajući Otisa Reddinga i Sama Cookea, a furajući stil tada popularne Mod subkulture, Rod je privukao pažnju Long Johna Baldryja, koji ga je smestio u svoju prateću grupu 1964. godine. Svakako zanimljiviji posao nego da bude grobar…
Stvari su brzo krenule nabolje, jer “Rod the Mod” je brzo stigao u centar pažnje. A onda se Jeff Beck zasitio da bude tegleća marva u grupi The Yardbirds, pa je osnovao svoju grupu, pozivajući Roda da bude frontmen. Ovaj je to prihvatio i sve što se dešavalo posle tog momenta deo je jedne veličantvene istorije britanskog rocka.
Veoma brzo, paralelno sa radom u Jeff Beck Group, dolazi ono što je Roda Stewarta učinilo velikim dasom rock’n’rolla: i da je uradio samo to u celoj karijeri, bilo bi dovoljno da se ona nazove veličanstvenom. To je kanonada od četiri albuma objavljenih za Mercury koji su esencijalna remek-dela po svim merilima: An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969); Gasoline Alley (1970), Every Picture Tells a Story (1971) i Never a Dull Moment (1972). Ako želite da se vaša rock fonoteka nazove relevantnom, pobrinućete se da imate ove naslove. Poslušajte po jedan primer sa svake od ove četiri ploče.
Ovaj most na Adi, koji se baš tako i zove, kao što znate, dragi gledaoci, treba da bude otvoren večeras. Tu smo, dakle, na licu mesta da intervjuišemo prve Beograđane, prve osobe koje će preći ovaj most. Otvaranje samo što nije počelo i skupa željno očekujemo prve korisnike mosta, prve pešake, prve vozače. Ovde smo, znači, sa desne strane reke, desne strane reke Save, jer će most biti otvoren samo sa te strane. S one druge strane je kao što znamo još uvek zatvoren i tako će ostati još neko vreme, dok ga i sa te druge strane ne otvorimo. Naravno, dragi gledaoci, javni servis Srbije će i tada biti na licu mesta da i to isprati.
U selu Virovac pored mesta Vreoci, a u blizini Valjeva, mirno živi deda Žika sa svojom bakom Micom. Vozač kamiona u penziji, sada zemljoradnik. Muke i radosti zemlje su i njegove: suviše kiše, premalo kiše, grad, rani mraz, kasni mraz; loša ili dobra žetva. Deda Žika i baka Mica drže i stoku: krave, ovce, svinje; imaju i kokoške. Brinu o svima njima, hrane ih, daju im imena. Ali najveća radost njihova su, naravno, praunuci: Olga i Dušan. Doživeli ih dok su još u dovoljnoj snazi da mogu da pomognu.
dimenzije ploča, od 7 do 15 inča, a brzina je varirala od 60 do čitavih 130 obrtaja u minuti (što ste prilagođavali obrtanjem ručice, jel’te), dok se nije ustalila na standard od 78 obrtaja pojavom električnih gramofona, koji je potrajao od dvadesetih, pa sve do kraja četrdesetih godina prošlog veka. Čak ni tada niste bili sigurni da je puštena muzika verna odsviranom originalu, zbog razlike u frekvenciji naizmenične struje koja je napajala gramofone u Americi (60 Hz) i ostatku sveta (50 Hz).
