Foto tehnike – Page 18 – Suština pasijansa™

250 online priručnika o fotografiji!

Dobro ste pročitali. Dve stotine pedeset priručnika na isto toliko URL adresa. Đavo me terao da zavirim na taj blog u toku pauze za kafu… Šta ću sad, kuku si ga meni i jao!…

[EDIT maj 2013: nažalost, www pixiq com je ugašen..]

Mislim da sam već pominjao portal koji ja nazivam “~~piksić~~” Winking smile Čega tamo sve ima, lakše je vama da zavirite nego meni da prepričam. Dok me drži gužva, ja tamo uobičajeno ne smem da odem. I šta biva: evo u mom RSS čitaču oko dvesta nepregledanih priloga. Ovi su skribomani — k’o da pišu za Suštinu pasijansa, jebote!

Uglavnom, ako vas zanima bilo šta o fotografiji, pa slučajno skoknete na ~~ovu stranicu~~… Čekaj malo, samo da dam zvaničnu izjavu.

Nastavite sa čitanjem… “250 online priručnika o fotografiji!”

Montaže pokreta i panoramna fotografija

Jedna ideja izaziva drugu, ta druga navede na čeprkanje po arhivi, i dok dlanom o dlan, eto teme o jednoj – ne, dve tehnike u fotografiji.

Sve je počelo pre nekoliko dana, kada me je Boris, stari sajber drugar čije komentare ćete naći širom Suštine pasijansa, iznenadio šaljući jednu apsolutno zanimljivu fotografiju nastalu montažom. Pazi sad:

Aleksa puta pet... Što je mnogo, mnogo je :)

Ova petorica na slici Smile with tongue out su… hm… To je Aleksa, Borisov sin. Ne znam previše detalja o ovom junačini, jer ga nikad nisam sreo, ali sećajući se performansi naše Ane kad je bila tog uzrasta, mi smo na mahove zaista mislili da je ima u pet primeraka… No, to vreme je za nas prošlo, a Boris neka trpi; to je i posao svakog ćaleta na svetu. Ovu tehniku sam viđao ranije na raznim foto-portalima (česta je i vrlo efikasna u sportskoj fotografiji). No, da prepustim autoru reč o ovom radu:

Nastavite sa čitanjem… “Montaže pokreta i panoramna fotografija”

Panoramski prikaz neba

Nazovite ih vizionarima, entuzijastima, ludacima ili zamlatama. Svejedno, takvi ljudi pomeraju granice dok ih mi uzimamo zdravo za gotovo.

Panoramskim fotografijama smo se već bavili na stranicama Suštine pasijansa, a bavićemo se još. I baš kad sam mislio da nađem neku od danas već čuvenih panorama gradova, natrčim na panoramu neba, i to punu sferu.

Sitnica: 37.440 ekspozicija za jednu panoramu Nick Risinger je pratio svoje demone po malobrojnim zabitima koja još uvek nisu zagađena svetlošću kako bi mogao da načini čestite snimke zvezdanog neba. Angažovao je solidnu opremu: šest specijalnih fotoaparata sa namenskim filterima za slikanje neba je montirao na postolje koje rotira da kompenzuje rotaciju zemlje tokom dugih ekspozicija. Loveći deo po deo neba u razna doba godine i prešavši preko 100.000 kilometara, što je podrazumevalo i dva putovanja u Južnu Afriku, ovaj ludak je uspeo da uhvati 37.440 ekspozicija neba pod uglom od samo 12 stepeni (otprilike, širina dlana kad je ruka ispružena), Kvalitet i detaljnost tih ekspozicija je nešto od najboljeg što je ikad uhvaćeno sa površine planete.

I kao da pet gigapiksela nije bilo dovoljno, imamo i prikaze sazvežđa i ugla prikaza na šemi glaaksije. A onda je čovek sastavio te ekspozicije u jednu sfernu panoramu veličine pet gigapiksela…

Osim klasične panorame koju možete veoma zumirati i pomerati u svim pravcima, dat je i prikaz sazvežđa, sve sa prikazom ugla i pravca na maloj šemi galaksije.

Pravo da priznam, dok sam jutros gledao tu panoramu, nisam mogao da verujem da će mi ta tema biti toliko zanimljiva. Kad sam pogledao na sat, shvatio sam da je jutarnja kafa odavno popijena, a vreme za posao odavno počelo…

(Via)

Pinhole fotografija

Sudeći po nekim reakcijama, camera obscura je privukla vašu pažnju. Otkrivamo još nešto što se nalazi na tragu prvih fotografija. A jedna fenomenalna inicijativa postoji i na Internetu.

Ono jeste da sam u nekoliko ranijih navrata bio u prilici da pronalazim termin na srpskom, pa imam nekog iskustva u suočavanju sa problemima tog posla. Ali sad mi se baš ne da: nemam pravu reč da prevedem sintagmu pinhole photo. Ali, ako znate engleski, verovatno već slutite šta bi to moglo biti: da, ključ ove tehnike fotografisanja je rupica načinjena iglom koja služi kao objektiv!

Pinhole fotografija počiva upravo na načelu camera obscura, sa “malom” razlikom da je ovde reč o pravom fotografisanju. Na jednoj strani kutije koja predstavlja kameru pravi se rupica – što manja, to bolja, jer prečnik rupe upravo utiče na oštrinu rezultujuće fotke. Na suprotnoj strani, na zid koji je normalan u odnosu na direktni upadni ugao svetla kroz rupicu, postavljen je fotoosetljivi materijal – foto-papir, fotografska ploča, film (negativ ili pozitiv), pa čak i digitalni senzor (o tome kasnije).

Ključna stvar kod pinhole fotografije je to što ne postoji nikakva optika! Jedini “objektiv” je rupica koja propušta svetlost. S obzirom na relativni položaj fotoosetljivog materijala, prečnik rupice može da predstavlja blendu neslućeno velikog broja (na primer, čak do f/1000!), što u paru sa osetljivošću materijala može da dovede do pripreme jako dugih ekspozicija – čak i višednevnih, pa i višemesečnih! Jedna takav primer pogledajte u priči na sajtu britanskog glasila Telegraph.

Nastavite sa čitanjem… “Pinhole fotografija”

Camera obscura

Znate li šta je to camera obscura? To je prastari koncept koji je tek u 19. veku pretvoren u fotoaparat.

Reč je o potpuno zatamnjenoj sobi (camera obscura i znači tamna soba) koja na jednom zidu ima rupu nevelikog prečnika. Pod tim uslovima, slika spoljašnosti se projektuje u obrnutom smeru na suprotnom zidu.

Prema podacima koje navodi članak na vikipediji, camera obscura seže barem 2500 godina u prošlost. Navodno, prvi koji je primetio taj fenomen je Mo-Ti, kineski filozof. Postoje beleške da je Aristotel slučajno primetio fenomen obrtanja slike, a Euklid se poslužio nečim sličnim da bi dokazao da se svetlosni zraci kreću pravo (a onda je došao Ajnštajn, ali to je neka druga priča).

Još zanimljivih podataka ćete pronaći ako guglujete. Ovog puta vam skrećem pažnju na jednu od savremenih rekonstrukcija: camera obscura uopšte nije tako nedostižna za izvedbu! Pogledajte ovaj video klip.

Eto čime se bave zaposleni u National Geographicu u radno vreme! C, c, c, c, c! Winking smile

Katedrala od petnaest gigapiksela

Kombinacijom digitalne fotografije sa naprednim tehnikama povezivanja panoramskih snimaka dolazi se ponekad do apsolutno fascinantnih zapisa nekih prostora.

Već znamo za neke izuzetne panorame gradova, ali ovo oduzima dah: na sajtu sphericalimages.com objavljena je do sada najveća sferna panorama nekog enterijera. Reč je o prezentaciji unutrašnjosti katedrale Svetog Pavla u Londonu, što je jedna od najvećih bazilika u hrišćanskom svetu. Ono što najviše fascinira na ovom prikazu jeste detaljnost. Pogledajte samo jednu sekvencu uvećanja:

Ovaj fascinantni prikaz je rezultat oko 2400 ekspozicija! Osim fenomenalne detaljnosti kojom se ova panorama diči, mene posebno fascinira gotovo savršena osvetljenost. Pomislio sam “da nije…” i ispalo je da jeste: firma Spherical Images Ltd je razvila tehnologiju utapanja HDR snimaka u panoramu. HDR znači high dynamic range, a odnosi se na tehniku hvatanja više ekspozicija istog kadra u nekoliko različitih pomaka svetla. Najčešće su to tri ekspozicije sa otklonom od –2 eV, 0 eV i +2 eV, ali moguće je da bude i više njih. Posebnim algoritmima, biraju se zone utapanja delova slike tako da budu relativno blizu po ostvarenoj dinamici, što dovodi do očuvanja detalja u mnogo većem realnom dinamičkom opsegu, tamo gde digitalni fotoaparati zapravo pokleknu. Ali, to je pusta teorija koja nije toliko bitna.

Učitajte panoramu, pređite u režim punog ekrana, pa prošetajte svoj pogled lagano po ovoj baziliki.

(tnx Toda)

Pronalazač digitalnog fotoaparata

Pronašli smo krivca za sve: ime mu je Steven Sasson, a zločin je počinio davne 1975. godine.

Šalu na stranu: na blogu Davida Friedmana sam natrčao na zanimljiv projekat kreiranja video portreta pronalazača zanimljivih stvari. Video klip koji je prekjuče objavljen posvećen je Stevenu Sassonu, pronalazaču digitalnog fotoaparata.

Najfascinantniji deo razgovora pominje i autor intervjua: saznaćete kako je i zašto ispalo da uređaj može da zabeleži samo 30 fotografija na spoljnoj memoriji – a kao spoljna memorija je služila magnetna kaseta!

(Via)

Zašto je RAW bitan

Ima već sedam godina da koristim prosumer fotoaparate. Jedna od bitnih osobina te klase aparata jeste rad u tzv. RAW formatu. Svaki proizvođač ima svoj format, ali poenta kod svih je potpuno ista. Na maloj studiji slučaja, pokazaću vam zašto je RAW moj dobar drug.

Najzanimljiviji detalj koji se tiče RAW formata zapravo uopšte nije tehničke prirode. Gotovo suludo, kojekuda po forumima i diskusionim grupama i dalje traju rasprave “JPG protiv RAW”, a količina agumenata na obe strane je tolika da više ne vidimo šumu od silnog drveća. Ipak, najveći trik je u tome da znate šta možete očekivati od neke situacije. Ako eliminišemo sve posebne elemente, poput duboke štampe za koju je poželjan 16-bitni TIFF format, pa gledamo samo na eksploataciju digitalnih fotografija na uobičajen način – na monitorima, televizorima i, u poslednje vreme, na tabletima i u foto-ramovima, tada uvek dolazimo na isto: direktno ili konverzijom, dolazimo do kolekcije JPG fotki. Pa čemu onda tolika buka? Čemu RAW format?

Trik je u onome između fotografisanja i proglašenja gotovog rezultata. Ako je to samo transfer sadržaja sa memorijske kartice fotoaparata na disk računara ili neki CD/DVD, onda zaista nema potrebe da držite bilo šta drugo nego JPG, i to u nekom osrednjem kvalitetu. Štedite svoje vreme i kapacitet skladišta tako što ćete brzo skladištiti svoje gomile JPG datoteka.

Pre ili kasnije, poželećete da popravite neku fotografiju. Možda ćete to hteti da učinite da biste popravili utisak ili ispravili neku trivijalnu grešku, a možda želite da izvedete nešto više i običnu fotku pretvorite u izazovnu. Nešto o tome sam već pisao ovde, pa bacite pogled. Kako god, predviđanje da ćete fotografiju verovatno obrađivati vas vodi u RAW kao poželjni format. Evo i zašto.

Nastavite sa čitanjem… “Zašto je RAW bitan”

Treba li odbaciti dosadnu fotografiju?

Suočimo se sa činjenicom: otkad smo napustili fotografiju sa celuloida, postali smo neprobirljivi. Da li cena digitalnog snimka devalvira ideju o fotografiji? Šta učiniti sa prosečnim snimkom? Ja predlažem da date poslednju šansu potencijalno vrednim fotkama.

Sasvim sigurno, čuli ste za onu parolu da digitalna fotografija ne košta ništa, u smislu da nema utroška materijala, a da su cene utroška struje i amortizacije digitalnog fotoaparata dovoljno male da bismo smeli da ih ignorišemo. Da, to je tačno, ali izgleda da smo zloupotrebili tu činjenicu, pa onda besomučno fotografišemo, uglavnom proizvodeći gomilu digitalnog smeća koje, eventualno, može da ima neku sentimentalnu vrednost, ako i to.

Pravo značenje stava o mizernoj ceni digitalne fotografije se, zapravo, svodi na cenu greške. Slobodniji ste da eksperimentišete i da se ne nervirate ako vaša zamisao ne daje željeni rezultat. To je ono što će vam svaki profesionalac potvrditi kao jednu od najdražih posledica prelaska na digitalnu foto-tehniku. Negde sam pročitao tvrdnju jednog profesionalca da mu je samo godišnja ušteda na odbačenim dijapozitivima bila dovoljna da opravda kupovinu vrhunskog digitalnog fotoaparata!

Dakako, i dalje ste slobodni da škljocate kao da ne postoji sutra, ali ostaje dilema šta ćete raditi sa prosečnim i manje uspešnim snimcima, onima koji u vama izazivaju sve jače talase razočarenja dok ih gledate.

To je tema za koju sam postao zainteresovan kad sam i kod sebe samog primetio da ponekad preterujem u broju snimaka umesto da razmislim o onome što želim da dobijem. Kad sam naučio da se obuzdavam (što sada činim uvek osim na turističkim putovanjima), otkrio sam drugi problem: rezultati ponekad nisu dovoljno dobri čak i kad uložim svoj skromni maksimum. Prosto, moj prosumer fotoaparat (Canon Powershot G6) ima neke dobre atribute, ali ipak nije na nivou bilo kog DSLR aparata (a zašto nemam DSLR, druga je priča). Ili nije dobro doba dana, poput one fotke uslikane u dva popodne, a nema druge prilike za slikanje. Ili ja pogrešim iz sto razloga. Ili se zadesi neka od stotinu drugih stvari, pa fotografija, prosto, ne funkcioniše.

Ako fotografija ne funkcioniše, a prilikom slikanja ste imali ideju da će ona uspeti, tada možete dati šansu postprodukciji kao poslednjem pribežištu.

Nastavite sa čitanjem… “Treba li odbaciti dosadnu fotografiju?”

Fotografija dana, 1. april 2011

Ova fotografija dana je trebalo da mi pomogne da rešim dva ključna pitanja. Jedno sam rešio. Drugo nisam umeo.

A sad malo na kvarnjaka! Bila je prošla ponoć, pa sam obrnuo datum i napravio noćnu sesiju. Šta da radim, dan mi smaknut za šest časovnih zona ka zapadu, taman istočna obala SAD. Fotku sam odabrao i obradio još noćas, a prilog je napisan zorom oko podne, dok sam pio jutarnju kafu. Evo fotke:

Fotografija dana za 1. april 2011.

Daklem, dva ključna pitanja su bila ugrađena u pripremu ove fotke. Samo sam u skici znao kako će rezultat ispasti…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 1. april 2011”