Category: Foto tehnike

Uvek postoji još jedan trik

Дани лудаје (7) – избачено одељење Чента

Игром случаја, те суботе смо били у Београду, и за дана још завршили шта смо имали. А онда се у повратку сетим шта смо оно видели у Ченти, и (чудо!) не заборавим да станем где треба.

Пријеле нам се лудајначе, па то је. А и светло се наместило, таман жути сат прелази у плави, а лудаје ко за изложбу.

e70_0055420161008_17_40_54

(велика)

Место је… кад се приђе са београдске стране, чим се пређе мост и прође Шербуљева кафана, нема педес метара. Не можете промашити.

Nastavite sa čitanjem… “Дани лудаје (7) – избачено одељење Чента”

Годишњи од три дана (8): вечерња шетња

Поред Римског купатила смо прошли још преподне, али нисам задовољан снимцима, делује да ћу прегоретине тешко закрпити (испоставило се као тачно). Плави је сат, сунце увелико зашло а Канон не да надокнађује мањак светла него после у обради имам проблема да то довољно угасим да ипак личи на вече.

e70_0031220160924_20_30_00Ово је захтевало да га у Лечењу заврнем за скоро две бленде, да би се уопште приметило да тамо у позадини, на оном хотелу и киосцима, светле сијалице. Клупе су већ на местима – док је трајао онај фолклор, пола их је било однето да би се направило гледалиште на тргу. Са два тракторчета неколицина момака их је покупила и разместила по парку за пола сата. И трава свуда подшишана (осим на једном тениском игралишту, које се изгледа дуго већ не користи), канте за отпатке уредно испражњене… Ипак смо у Србији, и овакве оазе опште организованости су баш ретке. И овде има понеки напуштен објекат, чак један огроман недовршен хотел на сред штрафте, ал’ и тај се некако уклапа, макар силуетом.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (8): вечерња шетња”

Годишњи од три дана (3): силазак у маглу

Петак. Доручкујемо остатке од синоћњег ћевапа. Нешто се сећам да су били мањи кад сам био клинац… једна од ретких ствари које се нису смањиле од онда. Крећемо. Срећа па сам одустао од гепееса и путоказа, него онако интуитивно кренуо путем који сам као запамтио, иначе бих кренуо ка најближој пумпи у Мионици. Коју смо прошли јуче…

Некако сам очекивао да ћу видети облаке одозго, није шала километар висине, и обистинило ми се. Наравно, где је добро место за паркирање, није добар видик. Ал’ сврби окидач…

e70_0006720160923_-8_55_00-2

Из режије ми јављају да ми се променио микрофон… тј ово је сад сирови снимак, уредно обрађен. Овај се још и не разликује толико од оригинала; већ на суседном сам морао да се помучим са клизачима.

e70_0007020160923_-9_35_00-2

Е сад, зашто вуче мало у розе… новајлија, шта ћу.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (3): силазак у маглу”

Једна од пре: изломљени одраз

Диференцијална геометрија је геометрија на кривим површинама (а и објектима са више димензија), где се простор понаша макар релативистички, ако не и луђе. Један од првих задатака њених је био да нађе методе приближног приказивања кривине на равној површи, са чим се патио онај Меркатор својевремено, а и многи други.

Ваљкасте и купасте површи се лако могу размотати у раван, што зна свако ко је правио модел. За лопту, елипсоид, седло (прва два имају позитиван, а трећи негативан полупречник кривине, јер му је уздуж центар с једне, а попреко с друге стране) то већ неће моћи, мора да се тегли или сече.

eos_4094620160320_18_05_16

(велика)

Ствар постаје још занимљивија кад почнете да се играте са огледалима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: изломљени одраз”

Сива Америка: дизалице

Макавејев је својевремено написао да “Америка има дивну декаденцију, тамо је чак и ђубре шарено”. Али, то су биле веселе шездесете и ране седамдесете. Амери су се отад дали у пригушивање боја, као да желе да и тако покажу да од онога није остало ништа.

Оно, има шарених ствари, али на њима је обично одштампана цена. Не мислим на цену за шарене ствари, оне су и даље сивкасте, шућмурасте, пригушених тонова – мислим на саму цедуљу са ценом, или на етикету на омоту. То је дречкаво, то урла. Одевни предмет унутра најчешће није у боји, а и ако јесте, пригушена је. Неке ствари ни не постојео у бојама (нпр. мушке чарапе).

Није да је баш све сиво, али… скоро. Кад купите кола боје шампањца, то је некаква сива са благо бордо нијансом. Сличне песничке бравуре су употребљене и за називе осталих сличних, хм, боја.

cranes_dscf4130

(велика)

Кад сам једном приметио ово, нисам могао више да га не видим. А онда сам хтео да то имам и на фотографији, да све што је довољно близу сиве буде баш сиво. Тражио сам да ли постоји неки овакав филтер, но тада, пре осам-девет година, није га било, па сам ово радио ручно, у Патуљку.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: дизалице”

Једна од пре: вампирска

Уврежило се мишљење да се вампири не виде у огледалу. Они који су се распитивали код изумитеља (дакле по шумовитијим деловима Србије) кажу да то нема везе са традицијом. Ал’ тако је то кад се не троши оригинал него кинеско ђ роматизована жвака коју је онај Ложач сместио у Румунију, јер му је ваљда гроф Цепеш био занимљивији од сеоског воденичара Савановића. Никад нећу схватити то британско подилажење аристократији, као да се надају да ће се ородити и наследити звања ако буду добри.

Наравно, сви се сећамо и кључне сцене из “Бала вампира” кад матори профа и Полански воде кадрил (овде је после измишљен квадрил, да се зна!) и дођу до великог огледала где се виде само њих двојица. Е, тако нешто се десило и мени.

eos_2704720130928_12_30_28(велика)

Како сам ово постигао? Научном методом.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вампирска”

Не ресторатер него рестауратор

Мада, то му је једна те иста реч, обнављач. Него су прошле различит пут – једна од француског обнављача, кафане где су служили супу која ће да вас обнови, до савремене ждераонице, друга од мазала који је обнављао фарбу на слици или кипу до данашњег музејског стручњака за васкрсавање оштећених уметнина.

Али… зар дигитални ураци застаревају? Неће нуле и кечеви да се претворе у 0,21 и 0,834, него ће или да постану скроз нечитљиви (сјебе се диск, промени се формат – уме ли још увек нешто да прочита дискете од 5,25 цоли форматиране на 720К?) или ће да остану какви су били.

Тако је, али… део кустоског посла је дигитализација архиве, што у случају фотографије значи или скенирање или преснимавање филма (кад се има) или, још горе, спасавање снимака скенираних давно, ко зна каквим софтвером. Има и горе: кад се скенирао лош папир. Да видимо.

KeyWestBoat

Хм… много црвенкасто. Остале из исте серије су још горе, ал’ послужиће и ова. У ствари, трик који намеравам да објасним сам управо пронашао покушавајући да извучем нешто из неког много горег скенираног папира. Зове се: остали канали на кривуљи осветљености.

Кад скенирам црнобели снимак, прво одсечем део графикона где нема ничега. То практично значи да доведем будућу црну тамо где се појављује нешто на левом крају графикона, и исто тако будућу белу са десне стране. Тако сам извлачио доста црно белих снимака који су били сувише бледи, сувише тамни, или напросто танки. Јесте да се појавило зрно и да се свака прљавштина истакла, али је у збиру резултат био бољи од оригинала.

Nastavite sa čitanjem… “Не ресторатер него рестауратор”

Једна од пре: залазак оловке

За разлику од оне претходне, где сам четрдесетак година касније сконтао… овог пута је предумишљај био сад, одмах, и ваљда није касно. Јер астрономија не чека, то се стално помера.

Дакле уселили смо се у ту кућу, и прве године користили само спрат и кухињу у приземљу – остало је било комбинација складишта и градилишта, кад се среди средиће се. Две године касније, мој радни сто се напокон сели у приземље. Те куће у низу су онако мало уже па дуже, а наместило се да ми кухињски прозор гледа скоро тачно на запад. Два преградна зида која су делила приземље смо уклонили – један је постао пролаз широк два ипо метра, други је касније замењен полицом без леђа, нешто као прозирним зидом. У овом тренутку, та полица има само вертикале, дакле провидна је скроз… Током два-три дана у години, сунце кроз кухињски прозор допире скроз до предњег зида, где је мој сто.


(велика)

Нешто сам био увртео себи у главу да сам ову фотку снимио две-три године касније, кад сам пропустио већ четири до шест прилика (ово је 26. август 2006, постоји и симетричан датум у пролеће), и онда био најзад некако спреман за последњу. То ми се већ редовно догађа, а у оном “спреман” најважнија ставка је “сети се бар једном”, међутим није тако било у овом случају.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: залазак оловке”