Пресликавање старих негатива и дијапозитива (тзв. клизавица ака слајдова) је требало да буде лак посао. Купиш скенер, искенираш, готово. Кад ја тамо а оно међутим.
Јер… има скенера и скенера. Они равни, што скенирају и папир, напросто подметну неку сребрнасту површину иза негатива и хватају одбијено светло. Ту се увек примети да нешто штрчи, да тамни делови мало пуштају боју. Јер је светло иза леђа сочива, па треба да прође кроз филм двапут, одсјај га мало распе. А и много је споро, јер слика линију по линију.
Дакле, треба нешто што ће да га осветљава иза, па да се хвата пропуштена светлост, а не пропуштена-одбијена-пропуштена. Дакле, специјализовани скенер. Који сам замало и нашао, тј нашао одличан, који неће да се буни што су моји негативи сечени на седам а не шест снимака и што растојање између њих није увек тачно, а није гадљив ни на целе филмове.
Међутим, то је немачка ствар, коју тада нисам могао да прибавим. Овде се не увози а на трипер комбинације сам постао алергичан на нервној бази. Дакле, донеће деца из Америке… осим што се тамошња варијанта тог модела прави у Кини и очајни је крш који понекад, можда, ради. Ех, тај либеро капитализам, за сваку потражњу има понуду, а?
Дакле, Грунф. Но, прво да покажем зашто ово пишем.
(велика би требало да је повећа)
Први пут сам се овако нечим позабавио чим ми је стигла она стара Агфа. Направио сам држач за филм и објектив од лего коцкица. Објектив је био неко теле од око 300мм од неког Линденблата, што је јапанска марка која је требало да звучи немачки и да мало подсећа на Хаселблада. Служио ми је да га држим испред објектива саме фоткалице, јер иначе није умела да изоштри тако близу.
Ali, dobro: jednu po jednu, kao što to vazda vešto radi Комшија
