Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
Ni duže pripreme, ni većeg blata. Kad se ne da, onda se baš ne da…
Triput sam proveravao vreme. Upotrebio sam program “Sunčanica”, koji mi je Miloš napravio još pre dve godine, da proverim tačno vreme zalaska sunca. Overio sam baterije. Navrnuo polarizacioni filter da bih postigao dublje nebo. I opet se nije dalo. Nekim danima baš ne možeš, pa da si još toliki.
Opet sam crtao. Opet će biti nezadovoljnih. A meni bilo po volji, jer sam nacrtao svoje davno sećanje…
Tokom juče pomenute šetnje, stigli smo do moje osnovne škole. Kovana ograda te građevine je uvek zanimljiv objekat za fotografisanje. Pogotovo je bila kada je pao onaj sneg u noći između četvrtka i petka. Ugledao sam jedan naročit detalj na ogradi i već tog časa sam znao šta hoću. Priznajem, ovaj rezultat je mala varijacija te ideje, ali bilo mi je po volji.
Treba da nastupi sivilo da bi čovek primetio. Vrag će ga znati zašto ovo nisam primetio ranije…
“A da malo prošetamo posle ovolike klope”, reče Marinko. Pa hajde, slažem se. Valja napraviti ono što Englezi nazivaju “a mile after a meal“. I tako, nogu pred nogu, napravismo dobar krug po hladnom danu prekrivenom snegom, vodom i blatom. I šetajući tako, naiđemo na mesto pored kojeg prođem relativno često, ali zaista nisam primetio detalj: neka benasta vrata sa prozorom usađena u zid na visini do koje nedostaju bar tri stepenika.
Istrči i uhvati priliku!
Setih se onog stiha Bore Đorđevića, beše valjda iz one zbirke pesama posle koje je aplicirao za udruženje književnika… Više epigram nego stih, uhvatio je suštinu večernjeg sata petka s polovine marta 2013:
Evo snega, jeb’o njega!
Dakle, uhvatio sam ga jošte, dok ga ima. Ovo je verovatno poslednji ove zime.
A, pa tako mi i treba kad ne pratim sopstveni instinkt…
Pri kraju sam drugog ciklusa u projektu “jedna na dan”, pa polako već pomalo svodim račune. Jedna od najvažnijih opštih pouka je nešto što sam svojevremeno stekao, pa negde usput opet izgubio, i glasi: sledi svoj instinkt. Prosto da ne može prostije biti.
Zapravo, nisu problem neki dobri ljudi koji dobronamerno čantraju, jer oni su manje-više uvek u pravu i žele mi dobro.
Gurmanska etida: bruschetti in C moll, moderato ma non tropo. Mezzoforte. Forte. Fortissimo. Coda.
Nalik onom junaku vica koji iz ludnice piše kako svaki dan idu na bazen, a doktor im obećao da će zbog dobrog vladanja sledećeg meseca dobiti i vodu u bazenu, i meni se ponekad posreći poslastica za večeru. Nisam odoleo, napravio sam foto-belešku dve faze kreiranja brusketa. Dobio sam embarego na objavljivanje prve faze (šteta: jurio sam geometrijski šablon tost-hlebova u plehu tokom premazivanja maslinovim uljem), ali sam zato dobio odobrenje da objavim ono kad je bilo gotovo.
Jedna stara. Beše odbačena: nju sam jurio, a desile se neke druge…
Postoje fotografije čija sudbina je da budu odbačene zato što nisu najbolje u špilu. Najčešće, nije šteta: prosto, loviš sitnice od jedne do druge ekspozicije i onda se tokom tog procesa možda i udaljiš od prvobitne ideje, jureći nešto drugo i dolazeći do možda neplaniranog, ali valjanog rezultata kojim se sesija završava. Ona prva bude sa stotinu mana, to znaš na kraju, jer prepoznaješ elemente koje si vrteo po kadru. Ponekad, međutim, moraš da odbaciš i dobru fotku samo zato što za nju nema mesta: ona je dobra, ali druge su bolje. Baš to se desilo sa ovom fotografijom, u jednoj kućnoj sesiji krajem januara, kada su je prestigle druge fotke.
Najzad došlo na red. A imam tu kapiju na zicer odavno…
Postoji lokalna legenda o kojoj ne znam dovoljno, ali jedna kratka i odsečna referenca je potvrdila da je stvar tačna. Elem, kad se krajem pedesetih gradila jedna stambena zgrada u centru Kikinde, vis-à-vis katoličke crkve, u čijem prizemlju je kasnije bila legendarna “Kasina” (i svašta nešta posle, danas je nekakva prodavnica kozmetike), desila se intriga. Čuo sam, pa nisam verovao, onda sam proverio, zaista je ličilo da je istina, i onda sam se najzad setio da pitam svog oca, koji je o svakoj većoj građevini podignutoj tih godina u Kikindi znao sve, jer te građevine su bile njegova jedina prava škola.
Ima li ičeg urbanog u panonskoj varoši koja tiho i lagano umire?
Ostajem da se pitam, a moraću i da istražim to pitanje. Jer, zaista me interesuje gde i kako počinje ono što neki nazivaju “urbanim”. Ama, nije mi želja da se taj atribut prevali u dominantnu osobinu – naprotiv, ja se melanholično sećam svoje ulice pre asfalta – nego je to ono što lik kog Bogdan Diklić tumači u filu “U raljama života” veli: “tak, kulturološki, civilizacijski, kaj got”…
A sad jedna friška, nisam odavno… I kao što rekoše: ponesi fotoaparat, nikad se ne zna. A pogotovo ako je posredi besciljna šetnja.
Ubijali smo korake po trgu i naleteli na nekakvu izložbu ukrasnih odevnih predmeta od vune u galeriji “Terra”. Zapravo, izložba je potpuno neartikulisana, a tekst koji je priložen na nekoliko stranica pod staklom (?) nije dao dovoljno objašnjenja da li je tema odevanje ili su to tehnike heklanja i pletenja ili je, kako će se možda pokazati, ključ u izloženim cenama svakog komada odeće koji visi na zidu. Pažnju su mi privukle neke improvizovane figure koje su stajale na neobičnom mestu, za koje već imam iskustva da je gotovo nemoguće razrešiti tokom fotografisanja, e zbog tih odvratnih radijatora. Ali nisam mogao da odolim. Nadao sam se da ću nekakvom primerenom i slikovitom obradom moći da dočaram utisak koji sam stekao tokom kratkog obilaska te postavke.
