SteciÅ¡te onih koji umeju da Äitaju izmeÄ‘u redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
A, dokle više taj sneg? Sad je STVARNO bilo dosta!
Taman napravim kombinaciju, ona se izjalovi zbog neoÄekivanog posla. Taman proÄ‘e neoÄekivani posao, navali se sneg. Padao je satima od ponedeljka uveÄe do utorka predveÄe, prestao sam viÅ¡e i da gledam kroz prozor, smuÄilo mi se.
Ali sam morao da dokumentujem.
Opet sam malo slikao. A zamalo i crtao…
I Å¡to ono reÄe Tibi “neću da Äistim sneg, ostaviću ga da se istopi na leto” – nije bilo sve po planu u danu za nama. Dremež me je držao cele božje veÄeri, posle dana provedenog u radu. A kad sam shvatio da mi je dežurna ideja omaÅ¡ila, uhvatila me je panika. I sve bi to trajalo neko duže vreme da se nije desilo da me prijatelj zamoli da napravim eksperiment sa svojom opremom (on ima isti aparat i glavno staklo). Igrajući se tako za raÄun tog kratkog eksperimenta, doÄ‘em do scene koja se lagano razvila iz onog Å¡to sam video pred sobom.
Iz liÄne perspektive gledano, bila je to jedna od najtežih mentalnih vežbi iz primenjene fotografije. Ime vežbe glasi: obuzdavanje…
Pominjao sam vam, viÅ¡e puta do sada, kako izmeÄ‘u nekih dobrih ljudi, Äije miÅ¡ljenje izuzetno poÅ¡tujem, i moje malenkosti postoji manje-viÅ¡e trajni konflikt u oblasti pristupa fotografiji. Znate već onu moju “ja ne fotografiÅ¡em, nego slikam”, Å¡to je alibi za Äesto preterivanje raznih vrsta i oblika i u toku fotografisanja i , pogotovo, u toku obrade. A ti dobri ljudi me kritikuju – jedan zbog toga Å¡to ne nalazim gotovu sliku na fotografiji za kojom tragam, kad već toliko volim; veli i kako bi voleo da bude svedok mog uklanjanja softvera za sekundarnu obradu fotografija. Drugi nije tako rigidan, ali me kritikuje zbog oÄiglednog preterivanja u poslednjim koracima obrade, kad izgubim meru…
Kako se bliži kraj drugog ciklusa projekta “jedna na dan“, tako razmiÅ¡ljam o tome kako postoji barem jedna teza u kojoj su ti dobri ljudi sasvim u pravu: ponekad sam neobuzdan, umesto da prikoÄim i razmislim pre obrade. Malo sporosti ne bi bilo na odmet… Hajde da pokuÅ¡am, rekoh sebi, pa izvukoh jednu ekspoziciju iz one prekjuÄeraÅ¡nje sesije u garaži. Hajde da je uradim naturalistiÄki, rekoh sebi: samo izrez, blagi dodir na histogramu i smanjenje na dimenzije za objavljivanje. I dovedoh do ovog:
Kako se kockice samo sklope…
Da li je reÄ o stereotipu ili neÄemu drugom, ali većina efektnih fotki iz radionica koje sam video su monohromatske, da baÅ¡ ne kažem crno-bele fotografije. Palo mi je na pamet da potražim neku kovaÄku radnju i tamo odradim jednu foto-sesiju, ali nema viÅ¡e mog komÅ¡ije Trajana, Äoveka koji je Äekićem od Äetiri kile mlatio takvom lakoćom da se i danas naježim kad se setim. Uglavnom, dok se ne desi takva neka prilika, zadovoljiću se slikom iz ćoÅ¡eta, naÄinjenom tokom onog eksperimenta od dan ranije.
I want to wake up in that city that doesn’t sleep
And find I’m king of the hill top of the heap
Mislim, zabole mene patka za Ameriku. Ali bih voleo da procunjam Njujorkom, jer to je najkosmopolitskiji grad na svetu, i da se sjurim niz Route 66 sa fotoaparatom u rukama, jer to je foto sešn snova. Ovo drugo – malo teže da ću uspeti. Ovo prvo, ko zna. Ali neću imati vremena da napravim ovako nešto, jer sledeći snimak je rezultat dugog i napornog rada.
InaÄe, ovo je najavni spot za jedan kickstarter projekat – zavirite Äega joÅ¡ ima tamo, jer reÄ je o veoma zanimljivoj tehnici. Stop-motion film se dobija tako Å¡to se napravi duga serija fotografija koje se zatim obraÄ‘uju na isti naÄin, pa se povezuju u filmski kadar. Posao zahteva vreme, strpljenje i pažnju, a nema mesta ni za najmanju greÅ¡ku.
U tom svetlu, pokušajte da zamislite koliko je posla bilo potrebno za sklapanje svih ovih kadrova.
Ovaj eksperiment planiram odavno, joÅ¡ od vremena kad DSLR nije bio ni u ideji o nabavci. Bio je poslednji Äas da ga izvedem.
Svojevremeno, dok sam joÅ¡ bio pretplatnik papirnog izdanja Äasopisa Digital Camera World, ostao sam zabezeknut jednom potpuno neverovatnom fotografijom koja je nastala kao kolaž, ako se dobro sećam, 120 fotografija naÄinjenih nekom malom prosumer spravom. Ekspozicije su napravljene tako Å¡to se Äovek lagano vozio brodićem kroz Canal Grande u Veneciji i Å¡trikao – i to, ideje radi, u totalno aftamackom režimu. Zbog toga su fotke, dakako, ispale nejednake po svemu (pogotovo svetlo, kontrast i balans belog), bilo je Äak i pregorelih i previÅ¡e tamnih fotografija. Ali to nije popravljano, nego je od rezultata napravljen kolaž koji oduzima dah. PokuÅ¡ao sam da lociram fotku, ali… Znate već.
Od onda je proÅ¡lo mnogo, ali nisam zaboravio. Obećao sam sebi da ću oprobati tehniku, ali bio sam zinuo koliko ne mogu da zagrizem: objekat koji sam zamislio da slikam je mimo domaÅ¡aja, ukoliko ne želim da mi revnosni graÄ‘ani moje varoÅ¡i nabace sto Å¡est hiljada policajaca za vrat… A onda, u danu koji je za nama, iÅ¡ao sam da izbacim smeće i pogled mi pao na Å¡irom otvorena vrata garaže u kojoj joÅ¡ uvek vlada zimski metež… I od tog pogleda, ispade ovo:
Ovo morate da vidite. I neka mi nikad niko ne kaže išta protiv UV filtera na objektivu…
PriÄa je kratka: desila se nezgoda sa rancem u kome se naÅ¡ao i DraguljÄe, pad je bio nezgodan i UV filter na njemu je prsnuo. Pritom je prsten filtera primio na sebe udarac i izvitoperio se toliko da mi je trebalo dobrih deset minuta pažljivog i laganog, ali žestokog rada kleÅ¡tima da bih ga skinuo sa objektiva. Ostatak operacije je proizveo ovaj suvenir:
Da zaokružim onu temu: ograda ispred moje osnovne škole.
Diptih, kao iskupljenje. Nisam odavno.
Proganjala me ona fotka od pre dva dana, jer nije uspela, i to za dlaku. A bilo je zbog te fotografije i Äestitih primedbi u kamernoj atmosferi e-poÅ¡te. Å ta da radim, naÅ¡ao sam temu za iskupljenje:
Odavno sam imao želju da uhvatim ovako nešto, ali nisam imao prilike.
Eto, uvek se desi. Strpljen, spašen.
U ponedeljak uveÄe, prisustvovao sam sveÄanosti dodele medalja pravednika meÄ‘u nacijama, najviÅ¡em priznanju koje država Izrael dodeljuje nejevrejima. To je priznanje za pripadnike drugih nacija koji su u toku holokausta spasavali Jevreje. Jedan od dobitnika je Vojislav Knežević, Jasnin deda – i tako sam se naÅ¡ao na toj sveÄanosti. Usput sam zamoljen i da fotografiÅ¡em deÅ¡avanje za potrebe porodiÄne arhive, Å¡to mi nije teÅ¡ko palo.
Fotka za ovaj put je jedna sporedna. Nisam mogao da odolim ziceru:
