…Tačnije, na Tenerifama. Učinite sebi uslugu i pokrenite ovo u režimu punog ekrana.
Brat moje kume živi na Tenerifama sa svojom porodicom. Trenutno je u Kikindi, moraću da mu pokažem ovaj klip i da ga pitam za te magle.
Category: Fotografija
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
Jedna na dan (49): 19. maj 2012.
Moglo je da bude svašta. Sreća vaša i moja, bio sam mrtav umoran…
Mogu ja sad da ispaljujem mediokritetske hvalospevno-nikakve kritike Noći muzeja, ali ove godine to nije imalo šmeka kao ranije. I pritom nisam ni zloban ni pakostan, jer podržavam tu inicijativu i dalje. Jedino… Uh, hajde da ućutim. Tek, dan je bio dovoljno naporan, kasno smo stigli u Kuriju i štrikao sam fotoaparatom bez osobitog plana – osim jednog. Bio je to plan da uhvatim bar jedan kadar nečeg što očigledno aludira na rustični karakter stare kuhinje. Imao sam sreće, jer sam našao objekte vredne slikanja ka tom cilju:
Jedna na dan (48): 18. maj 2012.
Najzad malo lepog vremena. Najzad šetnja sa fotoaparatom u ruci.
Kad sam se dočepao sat vremena šetnje po gradu, nisam mogao da se obuzdam: toliko brzo sam šetao da ništa nisam slikao. A nije mi bilo toliko ni važno: dočepao sam se malo kretanja. Kasnije tokom šetnje, zadao sam sebi zadatak: napravi razglednicu. Daj fotku nečeg zanimljivog. Taman udarilo popodnevno sunce, a uoči izbora su najzad skinuli skelu sa ulaza u opštinu, baš bih mogao toranj… Ne… Crkve sam već x puta slikao, sam sebi sam dosadio. E, da: replika kostura mamuta u svorištu Kurije; hajde da nađem bar jednu zgodnu sliku. I evo je:
Jedna na dan (47): 17. maj 2012.
Ne, neću vas gnjaviti ovom igračkom kao što sam davio sa klikerima (ali klikerima hoću, kad dođe vreme). Ovo sad je pitanje časti…
Sve je počelo tako što sam, skoro u isto vreme, radio neki test kontrole oštrine objektiva (tehnička priča, momentalno nebitna) i primio neke kritike svojih par fotografija na nekakvom šalala forumu. Za onu jučerašnju fotku, jedan šalabajzer me je pitao “a zašto si preturio fotografiju u sepiju”. Došao sam na ivicu da pobesnim, mada mišljenje dotičnog nije bitno – pogotovo što ja znam da ono nije prebačeno u sepiju nego sam pešice izolovao boje u sceni, i to više pre slikanja nego u postprodukciji. Dabome, hteo sam da proverim šta se zapravo dešava. Pet minuta kasnije, imao sam sledeću fotku spremnu za slanje:
Jedna na dan (46): 16. maj 2012.
Opet su počele da me progone neke stare teme: ograničeno osvetljavanje, improvizovani studio na stolu, elementi detalja… A sad sa novim parametrima koje imam i nekim koje sam izgubio…
Već nekoliko dana iskušavam da izvedem nešto, pa mi ide teško jer je jako teško raditi sa DSLR aparatom na stonoj postavci. Već sam nekoliko puta pokušavao i stalno neki đavo fali: te nije dobar fokus (iako sam ja mislio da jeste) te nije dobro svetlo (iako se činilo da ga ima dovoljno) te greška u postprodukciji (što već mogu da popravim, ali ko još voli podgrejan krompir). I večeras najzad uspem. Izvadio sam prvu uspešnu iz špila: ona možda čak i nije najbolja u sesiji, ali baš me briga: dokumentujem konačni uspeh.
Jedna na dan (45): 15. maj 2012.
JEDONIZAM (im. m. –zma): posebna grana hedonizma čiji sledbenici upražnjavaju uživanja u sferi jedenja.
Sa Banetom se motam već mesecima, nikako da se sretnemo i ispričamo kao ljudi. Taj susret je najzad upriličen (posle jedne perfektne epizode sinhroniciteta°) i to u restoranu koji obojica volimo da pohodimo: mirno i tiho mesto, dobra klopa, čestita usluga, pristojne cene. A u jedonističkim pojedinostima, to je izgledalo ovako:
Jedna na dan (44): 14. maj 2012.
Šta god ti ja sad rek’o, nećeš mi verovati. Zato bi bilo bolje da izmislim neku priču. K’o ovi političari što prvo nešto urade, a onda objašnjavaju šta su uradili. Kad im kažeš gde su pogrešili, nekako uvek ti ispadneš kriv zbog toga…
Ne bojte se. Još uvek nisam spao na to da se bavim politikom; valjda neću ni morati. Ali mogu da koristim metode dotičnih da vas ubedim da je sve ovo trebalo baš tako. Problem je jedino u tome što ja nemam nameru da lažem. Nego, hajde da iz jednog slučaja izvučemo neke valjane pouke. Zaista, mogu da vas naučim kako da unapred znate da ćete pogrešiti, iako vam đavo ne da mira nego vaš želite da slikate. Eto, to je prvi preduslov: želite da slikate, a nemate ni ideju ni stvarnu nameru da se potrudite. Tada je pošteno reći “sutra ću”. Ali, problem je u tome što idete i dalje, pa sve pokušavate da usput nađete neki alibi. To već završava slučajnim i polovičnim uspesima, poput ovog:
Jedna na dan (43): 13. maj 2012.
Nije mi toliko stalo do cveća, nego sam poludeo igrajući se ovim objektivom…
Ima već više od nedelju dana da sa fotoaparata ne skidam onaj prime objektiv. I umesto da istražim sve što se može, a može se mnogo, ja se vezao velikog otvora blende k’o pijan plota. Te imam dosta svetla i u kućnim uslovima, te imam plitku zonu oštrine, pa pozadinu eliminišem k’o od šale. Dobra je to opcija i ništa ja tu nisam novo ni otkrio ni pokazao; nego kad se kao dete dočepam, pa ne puštam… Obećao sam sebi da ću da istutnjim još jednu sesiju, pa ću da se vratim “velikom” objektivu, jer tek njim još moram da se bavim da bih naučio da baratam dovoljno brzo. Kiša mi je pomela plan za šetnju, tako da je pala kućna potraga. Aha, evo nekih malenih karanfila koje je Jasna kupila na pijaci u nedelju prepodne:
Jedna na dan (42): 12. maj 2012.
“Zašto se petljaš sada ovde? Šta radiš sa tim fotoaparatom? Beži odavde! Slikaj kad bude gotovo!”
Samo Jasna zna kako to iuzgleda živeti sa ludakom. Odajte joj priznanje na taktu i strpljenju. Ama, pomogao bih joj kad bih znao kako – što je teško s obzirom na to da sam ja glavni negativac u priči… 
Uglavnom, subotnje veče je prošlo u druženju sa uskim krugom prijatelja, ovog puta u našem domu. A kad je Jasna dobro raspoložena za neku prigodu kao što je to bio slučaj tokom popodneva u pripremi za goste, onda tu ima raznih hedonističkih cirkusa. Njene sezonske sveže salate su legendarne. Ne verujete? Poverovaćete kad vidite ovo:
Jedna na dan (41): 11. maj 2012.
Ponekad se namesti samo od sebe i ne morate da uradite baš ništa osim da škljocnete.
Tokom šetnje, namestih se na nekakvom sajmu nauke koji su vodila deca iz srednjih škola. Dobra ideja, moram da priznam: o nauci se tako malo misli da je to pomalo mučno. Propagiranje nauke je nešto što bi moralo da se radi češće, intenzivnije i na svaki način zabavnije (ko se seća TV emisija Dejvida Belamija i Magnusa Pajka, zna o čemu pričam). Tek, namestilo mi se tamo par kadrova i posle mije bilo žao što nisam znao za sajam i ranije došao da vidim i slikam više. A kad meraklijski hvatate sadržaj, onda nema puno brige. Poput ove fotke, koja je celi kadar:
