Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
A sad krećem da čeprkam scene po kući.
Rano večeras mi došla žuta minuta da isprobam kvazistudijske uslove: da stavim aparat uspravno na stalak i da slikam žičanim daljinskim okidačem. Za tu svrhu, uhvatio sam vazu sa prvim sezonskim cvećem u predsoblju.
Zavirivao sam u neke tuđe projekte “jedna na dan”. Većina njih je imala ponavljajuće lajtmotive, neke teme koje je fotograf istraživao tokom vremena. Imam nekoliko takvih tema na umu. Evo prve.
Pokrećem temu “žice i bandere” u okviru svog projekta “jedna na dan”. Fotka je uhvaćena u foto-šetnji u utorak popodne.
Jedan od zadataka novog ciklusa je redefinicija nekih starih tema, ovog puta u uslovima novih tehničkih mogućnosti. Tokom popodneva i rane večeri sam išao u izviđanje nekih poznatih mesta…
Scena današnje fotke danas će vam doći u pamet gotovo u trenutku.
“Moj kum Grba obično ponese torbu, a nekad i fotoaparat, pa me uslika i stavi na Internet. Ja sam jako srećan kad me stavi na njegov blog…”
Ove reči nije trebalo da pročitam, jer je strašno nevaspitano zavirivati u tuđe dnevnike. Luka, oprosti svom blesavom kumu; nisam mogao da odolim. A pošto tebi ne mogu da kažem “ne”, to ovog puta kao fotku dana biram onu koju sam sinoć uhvatio u tvojoj sobi. Poruči mami da se ne ljuti što sam te uhvatio musavog od čokolade.
Krećem u novi krug “jedna na dan”. Ovog puta u izmenjenom ruhu i sa malim izmenama u pravilu koje čini temelj projekta.
Fotografija koju biram kao prvu u novom ciklusu je autoportret koji sam načinio 30. marta.
Sad bi bio red da napišem nekoliko reči, ali to se neće desiti. Umesto toga, samo dve reči koje prate sliku.
Mišn akomplišd.
Avantura počinje uskoro.
Tehnički savršeno, ali to je manje bitno: paradigma ovog snimka je buđenje života. Upravo ono što se oko nas dešava upravo sad. Ako ne gledate pažljivo, nećete ni primetiti. A to bi bila šteta.
Provodite više vremena napolju. Ja imam pakleni plan koji ću gledati da ispunim kako znam i umem. Logistika projekta “jutro van kuće” se polagano zaokružuje.
Ove redove pišem u kasni noćni sat između nedelje i ponedeljka, 26. marta 2012. godine. I odmah da kažem, osećam se pomalo neobično jer ne radim ono na šta sam navikao.
Fotoaparat je na stolu, na pedalj od tastature. Na kartici se nalazi šest snimaka detalja ulice koje sam prethodnog popodneva načinio u toku zlatnog sata sa terase svog doma. Ne žurim se da pogledam kako fotke izgledaju, jer već nam kakav je rezultat: dve fotke su vrlo dobre i biće od njih nešto. A ne žurim se ni zato što noćas nema priloga sa naslovom na kakav ste navikli – “Fotografija dana, 25. mart 2012”; gotovo svake noći upravo to sam radio u to doba noći.
Priloga neće biti zato što je fotografijom objavljenom 24. marta završen krug od 366 fotografija koje sam svojom rukom i svojom fotoaparatom uhvatio tokom 366 dana od 25. marta 2011. do 24. marta 2012, bez ijednog dana pauze, slučajne ili namerne. To je bio projekat “jedna na dan” koji je objavljen na Suštini pasijansa i koji ste možda pratili.
Ne, nisam se umorio, naprotiv. Ovo je samo mali time out tokom kojeg ću da preispitam šta sam uradio, šta nisam, šta treba da uradim i šta sam još mogao. A posebno: šta sam naučio, šta je značilo, kuda dalje odavde. Dakle, objavljujem pauzu tokom koje ću malčice da korigujem neka pitanja i potražim odgovore koji nedostaju. To je pit stop u kome neću samo da promenim gume, nego i ceo motor, da izvinete na izrazu. A onda: on the road again.
Večeras se okrećem i gledam u 366 fotografija koje su dokument tog projekta i odgovaram na prvo pitanje:
Ah, evo ga opet: robot-fotoaparat koji slika lavove iz blizine u rezervatu Maasai Mara. Nova verzija je unapređena na mnoge načine. Sad samo da vidimo hoće li i ovaj proći kao prethodnik.
Da li biste išli u foto-safari u Keniju?
(Bez brige: imam još glupih pitanja.)
I tako suzbismo liticu!…
Tibi je bio u pravu: to je dobar osećaj. Istina, leđa su mi slomljena od rada na mešalici, ali ne mari. Elem,
(A to važi čak i za poslednju fotku dana.)
U garaži, u metežu, u danu koji je minuo za nama, našao sam jednu staru i ofucanu pisaću mašinu. Na njoj je bilo pritisnuto nekoliko slova, čekići su se zamrsili. Momentalno sam znao da je ta scena paradigmatična za ovaj projekat: udarao sam na jedno mesto, ali iz različitih uglova, kao što to biva na pisaćim mašinama. Ideja je bila jedna, poput pisanja nekog teksta, ali izvedba traljava, kao što to često biva sa idejama kojima se pristupa metodom grube sile. Fotka je morala da prikaže tako nešto; zamislio sam monohromatsku izvedbu, obavezno sa krupnim i grubim zrnom (što je namerni efekat ubijanja oštrine i pride davanje arhaičnog tona). Imao sam dve ideje o kadru – ali desila se treća, još bolja od zamišljenih. I najzad, evo poslednje u nizu:
Da li je projekat “jedna na dan” bio metoda grube sile ili nije, analiziraćemo sledećih dana. Naučio sam svašta i, čak, došao do neke granice. Vredelo je, još kako je vredelo. Možda nije sve išlo uvek lako, ali tako je to. Toliko je pouka da ću o njima pisati nekoliko sledećih dana.
Mišn akomplišd, braćo mila! 
