Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
Iz veoma razumljivih razloga, neće biti nikakve elaboracije ove fotografije niti načina njenog nastanka.
I tako, došlo nam drago društvo, od one vrste kad se vadi Ona Posebna Iz Zalihe. A šta može da bude lepše kad radiš nešto besno, a ne moraš.
Bolje da ne znate koliko smo popili. Da kažem samo ovo: mmiiššnn aakkoommpplliiššdd.
Šta radite kada je vaš poštar beznadežan slučaj? Šta sve treba da uradim da bih dosegao IOLE normalnu uslugu?
Tek ću da vam se “pohvalim” – kapitulirao sam pred budalama – nisam više pretplatnik na National Geographic. Od sada kupujem izdanja na kiosku, tamo ih ne lome i ne pokušavaju da naprave origami.
A danas, nova epizoda. Dolazi moj brat i kaže “ovo sam našao u snegu na prvom stepeniku malih vrata”. Mala vrata su u dvorištu, dakle sa unutrašnje strane kapije; a vlažnjikavi paket je bila knjiga koja mi je stigla iz Engleske. Lik je ušao u dvorište nakon što nije mogao da zgužva paket (Ha! Knjiga je tvrdo koričena!) i onda ju je stavio u sneg na stepeniku. Mogao je da napravi još deset koraka (doduše, u jednom smeru) i da stavi paket na sto na terasi, na suvo; a do tad bi ga neko od ukućana i video… Pakovanje nije bilo hermetičko, pa se knjiga blago okvasila. Srećom, vrhunski kvalitet papira je prevagnuo i knjiga nije oštećena iako su se stranice blago slepile. Toliko sam bio srećan zbog toga da nije bilo druge nego da uslikam događaj i proglasim taj vizuelni dokument fotkom dana…
Nema opisa, a jedino da kažem: mišn not akomplišd, pošto sam naručio i platio tri knjige i sve tri su bile na lageru. A stigla je samo ova jedna. 
Nište nije bilo po planu, ali sam rešio da se ne nerviram zbog toga. A za dobru jabuku uvek ima i mesta i raspoloženja.
Mislio sam da sneg neće padati, ali pošteno je da kažem i to da nisam pažljivo pratio vremenske prognoze. Uglavnom, propao mi je plan da posle ručka odem u laganu šetnju tokom koje ću da lovim zimske čarolije. A oko kuće mi se baš nije dalo (osim lopatom, tjah) i na kraju sam ostao bez plana za fotku dana. Uto sam se bavio nečim drugim i dan je iscurio na puc prstom.
Blizu ponoći, još bez ideje šta da bude foto-sesija, latim se jabuke… I tako, sa jabukom u jednoj ruci i nožem u drugoj, očas se rodila priča.
Igra se sastojala iz promene položaja osvetljavajućih tela… Moraću da nabavim još džepnih lampi; teško mi je da radim sa žutim i belim svetlom odjednom. Ovog puta sam se snašao uz pomoć jednog LR preseta, ali to nije bio plan; ne treba se snalaziti, treba planirati. I ta pouka, empirijska do koske, učinila je večerašnju foto-sesiju uspešnom. A ni fotka nije tako loša. Uglavnom, mišn akomplišd. 
Lakše reći nego učiniti: slikanje u skoro potpunom mraku, sa odloženim blicem. Probajte, pa ćete videti…
Pravo iskušenje je bilo preda mnom, jednom kad mi je palo na pamet: hteo sam da napravim noćnu ekspoziciju ledenica koje vise ispred mog prozora iz predsoblja u dvorište. Mogu da opaučim prosti blic, ali onda nema pozadine; da bi se obezbedila nekakva pozadina, treba pokrenuti tzv. slow sync mode, režim koji podrazumeva sporu ekspoziciju i blic na početku ili na kraju te ekspozicije.
Stavio sam aparat u taj režim, odabrao 2nd curtain (opaljenje blica na kraju) i, što reče hrabri žandarm, postavio fotoaparat u položaj za upotrebu. E, al’ ‘oćeš, nema svetla za fokusiranje. Mogao sam da uzmem baterijsku lampu i da osvetlim ledenice da ih fokusiram, ali to bi mi oduzelo pola ekspozicije pri merenju, a moj aparat se svakako malo čudno ponaša sa aftamackim fokusiranjem pri ručnim podešavanjima blende i ekspozicije; pa dobro, prebacim na ručni fokus i završim posao.
Tokom sedam ekspozicija, uglavnom sam se mučio da potrefim vrhove ledenica; a prozor je bio otvoren i nisam hteo da odlažem ništa ni sekunde, jer -10°C je prebrzo osvajalo unutrašnjost mog doma… Prekinuo sam brzo. I eto cele sekunde iz ruke:
Odrekao sam se masivnijeg dela (sad ima pet debelih ledenica i tri tanke) samo da bih imao uredne vrhove. Pozadina, koja svakako i treba da je zamućena, dovoljno je svetla od refleksije snega (koji je danas opet padao, grrrr). Fotka nije bogzna šta za prikazivanje, nego čista vežba u nenormalnim uslovima za slikanje i kao takva je uspešna. A jednog lepog dana, ko zna kad, naći ću i nešto zanimljivo za slikanje ovom tehnikom. Kako god: ledenice su u fokusu, ergo mišn akomplišd. 
Pokušavam da se setim… Ne, nisam nikad kupio ulaznicu baš toliko unapred.
Fotka minulog dana je puki dokument, ali – mišn akomplišd. 
Znate kako: kada bi mi neko na ulici, sa mikrofonom u ruci, postavio ono demagoško novinarsko pitanje “Guča ili Exit”, ja bih svakako odgovorio “Nišville”.
Posle dva pohoda prethodne dve godine, Jasna i ja smo došli do nedvosmislenog zaključka da nećemo čekati da saznamo listu izvođača na Nišville jazz festivalu 2012. Pazi ovako: ili će se zateći neko ime koje nam je po volji ili će biti neko ime koje ne poznajemo – da onda ćemo se odvaliti kad ih čujemo. Tako je bilo na oba prethodna Nišvila. I tako, u januaru je krenula prodaja karata po humorističkoj ceni od 2.000 dinara, koju sam, dakako, iskoristio. Pa mislim, skoro da se stidim: 2.000 dinara za četiri večeri puta četiri-pet sati svirke, koliko nam već bude po volji koje večeri. Sto dinara na sat? 
Hladno k’o na veštičjoj sisi, što bi rek’o Selindžer.
Elementarne čestice se još nisu zaustavile, pa sam iskoristio priliku da predveče prošetam do Marinka. Kad ja tamo, a ono zaleđena ključaonica u predsoblju.
Ej bre, pa ‘ladno mi kad samo pogledam u ovo… No mišn, so ni mišn akomplišd, ali svejedno, to je otprilike to.
Granulo sunce. Krenulo da se topi. Kuku nama.
Sneg je stao, a sad ide ono najgore: naizmenično će da slede delimično topljenje snega i zaleđivanje. Biće polomljenih ruku, nogu i kukova, a biće i ledenica… Pre par dana, ledenica je ubila ženu u Beogradu. Mene neće ubiti, nadam se, dok slikam par ledenica koje vise s oluka na prozoru koji gleda iz mog predsoblja u dvorište.
Jednog lepog dana u nekoj neizvesno dalekoj budućnosti, ovakvu fotku ću moći da dobijem bez veštačkog zamućivanja pozadine. Znam i sad kako, ali nemam čime. Zasad na mišiće: mišn akomplišd. 
Hladno mi je dok gledam sliku, bez obzira na bistro nebo i sunce u pozadini. Preko dana je bilo -14°C. Sad je -22°C (subjektivni osećaj -27°C) i pada. Do jutra će biti -26°C, izvesno. Kad počnu restrikcije, jebali smo čvorka. 
Varijacija na staru temu. Duga sesija. Išlo je teško.
Uhvatio me neki zimski san, pa ne pušta. Nisam ti ja za ovo vreme debelog snega, priznajem. Nakon što smo očistili pistu ispred garaže, iskoristili smo priliku, pa isterali auto iz garaže i trk u nabavku. A onda sam se zaglavio na parkingu prodavnice najčuvenijeg belgijskog trgovačkog lanca u Srbiji, pa mi nije bilo do slikanja snežne situacije u gradu.
Dok sam predveče dremuckao ispred televizora, pade mi pogled na knjigu sa notnim zapisima svih autorskih pesama u opusu Bitlsa, prisetih se jednog postupka od ranije, pa se latih posla… Rezultat sesije mi je baš po volji:
Beše i varijacija sa cvikerima, ali manje zakrčena scena se na kraju pokazala boljom. A ko je tu stavio taj kliker, nemam pojma. 
Ama, ništa posebno: ovakve fotke sad dobijam rutinski. Mišn akomplišd. 
Izvinite na provokaciji…
Naime, reč je o tome da nisam mogao da se obuzdam. Ovo nema smisla, ali neka bude uteha to što sam svestan svog greha.
Što reče onaj, “mi se izvinjavamo“! A mišn, ne pitajte!… 
Gledam ja njega, gleda on mene, gledam ja njega… Gledasmo se tako letnji dan do podne, a onda sam potegao fotoaparat…
Prilikom nedavnog ronjenja u električnu džunglu iza stola, u patetičnoj nameri da pokupim prašinu usisivačem, naleteo sam na mali šraf. Ostao je na podu posle ko zna koje operacije nad hardverom, verovatno kad sam nedavno rashodovao stari računar. I evo ga, već nekoliko dana stoji na mom stolu jer mi mrsko da potegnem 50 cm do fioke u kojoj se nalazi kesica sa šakom šrafova za hardver…
Danas nisam izlazio iz kuće, nije mi se dalo da se bavim snegom ni u kom kontekstu, pa mi pad na pamet da napravim makro sa tim komadićem. Opet sam nakupio neke silne besplatne presete na netu, pa sam hteo da se poigram njima – a tema ispade baš prigodna.
I tako, posle previše vremena provedenog u toj igri (i uz pomisao da bi trebalo da pobrišem sve presete i vratim se samostalnom podešavanju parametara Lightrooma), ispade jedna fotka koju sam jedva nekako izabrao među nekoliko kandidata:
Već su postojale distorzije boja u senkama: to lako dobijem ako koristim belo i žuto svetlo zajedno. Onda je neki preset učinio da se boje pomaknu u spektralnom krugu, a posle sam morao da malo stišam dobijeni reazultat. Uglavnom, operacija je uspela, jer sam prebrao presete i izveo scenu koja mi je po volji. Mišn akomplišd. 