Category: Fotografija

Dva motiva stopljena u jedan rezultat: eto meni zabave za nekoliko dana…

I kao što juče pomenuh, monohromatska fotografija je tema koja me toliko intrigira da se neću baš tako lako smiriti. Na monohromatskom filmu i fotografiji sam odrastao, a mogao bih da se vratim toj temi baš onako kako sam i počeo – istražujući oblike i kompozicije.

U međuvremenu, Pura Moca je okačio na fejZbuk jednu svoju fotku, monohromatski makro jedne pohabane kockice za igru. Ne budi lenj, odlučim da zdipim motiv i da se poigram malo na tu temu.

Sesija je potrajala, a posle dvadesetak ekspozicija sam shvatio da bi noćas trebalo i malo spavati, jer sutra je radni dan… I ako, malo po malo, dođoh do ove scene:

Ova kocka nije arčena kao Pura Mocina, ali joj ima oho-ho godina (cela garnitura za jamb je tu, u korpici na mom stolu). Gradaciju pozadine sam izveo usmerenim osvetljavanjem kroz žuti papir, a prednje svetlo sam dobio ručnom baterijskom lampom.

Primetićete da je donja desna zona strane od petice mutna. To nisam primetio na vreme tokom slikanja, a fotku nisam hteo da odbacim. Elem, primakao sam objektiv preblizu kocki, pa je ograničena dubinska oštrina ispala baš ograničena; zona fokusa je bila na suprotnoj zoni te strane kocke. To bi moglo da se reši blagim udaljavanjem i zumiranjem, nego moj G6 ima feler pri zumiranju, pa to nisam učinio. Fotka ostaje meni kao upozorenje, a vama kao škola da pazite na odstojanja kada pravite makroe i na zone koje moraju da ostanu u potpunom fokusu, kao što je to ovde morala da ostane cela stranica od petice.

Kako god, atmosfera na fotki mi je po volji. Mišn akomplišd.

Pa dobro… Ako je ovladalo sivilo, sve sa maglom u tri popodne, onda mogu i ja da uzvratim istom merom.

Ima jedna tema koja me jako žulja i intrigira. Da bi stvar bila gora (po mene), neki moji znanci, majstori od objektiva, svi redom su objavili serije fotki u tom maniru, kao da su se dogovorili da mene provociraju. Neka, neka, braćo draga! Bliži se dan D, krenuću i ja u obećanu akciju. Elem, obećao sam sebi da će moja prva prvcata organizovana sesija sa DSLR aparatom u  rukama biti serija monohromatskih fotografija sa ulice.

Elem, monohromatska fotografija – iliti ono što prilično neispravno nazivamo “crno-bela fotografija”° (fotke su uglavnom u raznim sivim tonovima, a crno-belo je nešto drugo). A danas – još i magla u po bela dana. Zato je fotka koju sam načinio po prirodi ispirana od boja. Rezultat je sledeći:

Da baš ne reklamiram verziju u boji – tek pored prave monohromatske se vidi da tamo uopšte ima neke boje. A ona nije nimalo privlačna. Ovo se pokazalo kao jedino rešenje za scenu. Mišn akomplišd.

________
° Kao što znaju svi koji su ikad proveli popodne ili noć u fotolaboratoriji, reč je o nadmoćnom izrazu u oblasti fotografije. Da, jeste: živimo u svetu boje (osim ovog sivila napolju koje je odavno dosadilo i bogu i đavolu). ali, naše oči i dalje bolje reaguju na svetlost nego na boje; stvar evolucije; žrtvovali smo taman toliko retina za svetlo da bismo bolje prepoznavali boje, na uštrb noćnog vida koji smo nekad imali, da ne pokvarimo stomak jedući plodove nakon što smo sišli sa drveta. Ali, rezolucija oka za svetlo nam je mnogo jača od rezolucije za boje i zato ponekad “neobjašnjivo” bolje reagujemo na monohromatske nego na kolorne fotografije. Zapravo, reagujemo na naglašenu dinamiku.

Slabo stojim sa praznovericama: postoji li neka zvrčka kad ti otpadne dugme? Ono sad, nije dugme s kaputa nego sa pulovera, ali opet.

Hteo sam da napravim supermakro fotku, ali nisam uspeo, čak ni uz dodatno osvetljenje. Izgledalo je kao da se ne da u inat. Posle sedam pokušaja, odustao sam. Izabrao sam najmanje lošu – i to je to.

I opet pouka: neke zamisli nemaju rešenje. Tada postoje dva izlaza: jednostavniji je da promenite nešto u scenariju fotografije i da pokušate ponovo. Pametniji izlaz je da odustanete od teme i nađete nešto zanimljivije za fotografisanje.

Krajnji rezultat su loša fotografija i dobra pouka. Mišn akomplišd… not.

Stigle mimoze: tema koja je definitivno zanimljivija od snega.

Ama, što obožavam kad natrči samo jedna, ali prava; u danu koji smo ispratili uradio sam jednu jedinu ekspoziciju. I odmah sam znao da je to ta! Bili smo na uobičajenoj kafici nedeljom prepodne kod Jasninih roditelja. A moj tast ne propušta da kupi mimoze čim ih vidi na pijaci. I tako… Kliknuo sam samo jednom.

Istina, fotka je izrez: morao sam da se pomerim dalje jer sam koristio blic. Od obrada: malo sam pojačao kontrast i vibrantnost boja; uživam u ovom kontrastu plave i žute. Iskoristio sam i jedan preset koji kombinacijom gradijenata istakne jedan odabrani frtalj slike – u ovom času, očigledno sam istakao buket mimoza.

Vrlo zanimljivo: oštra senka koju je blic bacio na mimoze ne smeta, nego baš doprinosi kompoziciji; mešavina žutih i crnih kuglica je napravila čudnu mešavinu koju nisam mogao da predvidim. Dvoumio sam se da li da izbrišem senke dve grančice, ali sam odlučio da to ne činim. Hoću li se sutra pokajati zbog toga, ovog časa nisam siguran. kako god, mislim da sam uhvatio šta treba: mišn akomplišd.

Znao sam da će doći na red kad-tad. Stajale su na stolu i čekale da me zadesi pad inspiracije.

Nedavno sam na jednom od onih tralala portala za zajebanciju zatekao fotku diskete od 3,5 inča ispod koje je pisalo: “Ama, kako ne znaš šta je to? Pa to je dugme Save!” I zaista, kako je samo preteklo za sve ove godine otkad imamo grafičko okruženje da niko ne smisli drugačiji izgled tog dugmeta, vrag će ga znati.

Nedavno sam pokazao mom Luki disketu. Nije mogao čudom da se načudi. Pa kako, pa zašto, pa “kako to misliš tri hiljade ovog kao jedan DVD”. E vala, neka i ne znaju. Patili smo se predugo sa tim skupim i nepouzdanim medijima.

Dan se zatekao loš za mene, nisam slikao ništa usput gde sam se zaticao, pa sam zabrazdio u noć bez fotke dana. Bio je to čas da potegnem kviska: pet disketa koje stoje u kutiji na mom stolu i čekaju da od njih napravim ćasu za olovke.

Ama, imam blizu i kutiju osmoinčnih disketa, a takve nije videla čak većina mojih kolega sa starijim stažom od mojeg. Njih se nisam latio zato što je u kućnim uslovima teško napraviti aranžman sa tako velikim objektima. Kako god: mišn trivijal so mišn akomplišd.

…A ponekad vas opčini samo boja. Oblik tada nema nikakvu važnost.

U poseti kumovima, ne može da prođe bez neke večerice. A posle pite s mesom, nešto što nismo davno jeli, kao da ne živimo u Banatu, Bože me prosti: gibanica s makom. I šta da vam kažem, bio sam već umoran, dobro sit i inače se ne bih više laćao hrane. Ali gibanica…

I reče moj kum Željko: “E, sad da probaš ono vino od višnje!”

Pa kakvo sad vino od višnje, đavoli te odneli, ne mogu više… Ali, dobro de, daj da probam kad je već prilika. Zna Željko za potrkanjsku Višnjicu, najlepše vino od višnje na planeti Zemlji, ponekad se u našoj kući zatekne poneko vino od Jovića iz Potrkanja. Ovo je od nekog tipa, nisam skontao ko je taj. Ajd’ s prsta, tek da probam.

Prelepa boja, miris tačan. Preslatko i pretanko, ukus ne ostaje u ustima jer šećer prevlada. Uglavnom, dobro da mi je usuto malo. Neću se više truditi da probam to; gibanicu sam škropio, da izvinete na psovci, gaziranom mineralnom vodom.

A tu boju sam ipak morao da ovekovečim. I uspeo sam zahvaljujući podmetanju i prelamanju belog dela salvete pored čaše. Mišn akomplišd.

Ponekad vidim tu sliku pre nego što sam i pomislio da uzmem fotoaparat u ruke. U tim trenucima mi više nije bitno šta će drugi da vide: važno je da dobijem to što sam zamislio.

Večerašnji rad je puko preslišavanje. Neko će možda čak i natuknuti da je takav pristup prosti alibi. Ali ako je tako, onda je cela jedna klasa umetnika s prve polovine prošlog veka živela neki svoj alibi.

Uglavnom, oprao sam teglu u kojoj držim posebno zamišljenu mešavinu nekih aromatizovanih čajeva; dobro su ambalažirani, pa nema problema da budu na svetlom, to jest u tegli na kuhinjskom pultu (svaka kesica je u crnoj kovertici). Ostavio sam da se tegla dobro osuši na peći, a onda sam krenuo da je punim. Dok je tako tegla stajala na stolu, ugledao sam prizor koji sam morao da uslikam, gotovo odmah znajući šta želim da dobijem, a ovog puta znajući i kako da izvedem. Ama – znam li, upitao sam sebe pošteno. Aj’ da vidim, rekoh sebi.

Da ne kažem baš da je bilo iz cuga: bila je ovo peta od sedam ekspozicija i još pri slikanju sam pretpostavio da je to ta. Do kvadratnog izreza sam došao kasnije – radilo je bolje od horizontalne kompozicije. Boje sam namerno okrenuo u žutu stranu preko promene temperature boja, mada ne previše. Zatamnio sam levo i desno krilo, tek da ništa ne iskoči iz kadra – i to je bilo to. Obrada nije trajala ni dva minuta. Mišn akomplišd.

Ostadoh vam dužan razrešenje priče od pre dva dana: šta bi sa preostale dve knjige; vijanje sa poštarom je dalo poseban začin tome.

Kao što sam vam već ispričao uz fotku dana za 13. februar, u ponedeljak mi je stigla knjiga iz Engleske. A trebalo je da stignu tri (1, 2, 3). Pitao sam se da li će preostale dve stići sutradan i da li će one opet završiti u snegu ili možda čak zakačene u kapiju, na izvol’te svakom prolazniku…

Da, knjige su došle, ali poštar nije imao satisfakciju da pokuša neko oštećivanje: Jasna i Ana su krenule od kuće i na kapiji se srele sa poštarom, koji im je samo šušnuo knjige u ruke i produžio dalje (inače, vide se prvi put, ali kreletu nije smetalo da im da knjige…).

Juče nisam stigao da se pozabavim dokumentovanjem radi kasnijeg prisećanja, pa to činim sa danom zakašnjenja.

Kompozicija je trivijalna, a sadržaj je prosti dokument, pa nemojte misliti da hoću da se kitim tuđim perjem. Dao sam sebi za pravo da to bude tako; šta mislim i kako se odnosim prema žutom pravougaoniku, to valjda zna svako ko pohodi Suštinu pasijansa.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 15. februar 2012”