Category: Fotografija

Ovo je bilo onako, na ivici. Više inat nego potreba, a više potreba nego uživanje. Desi se i to…

U danu koji je za nama, načinio sam ukupno jednu fotografiju… Tačnije jednu ekspoziciju. Radio sam celog dana kao ludak, nakupilo se dosta posla na tri vode (doslovno) i za zezanje nije bilo vremena. Uveče su nam u poseti bili prijatelji, trpeza je bila šarena i u jednom času sam ugledao ovo:

I da znate da sam zadovoljniji rezultatom nego što sam mislio da ću biti. Reći će neko “ala ga je ošljario”. Moj odgovor je demagoški: “jesam; a sad da vidim vas”.

Šalu na stranu: mogao sam da slikam još, imam i rezervnih tema na lageru koje sam mogao natenane da odradim pre ponoći, nego sam se pitao baš to: šta će ispasti ako uslikam samo jednu jedinu fotku, po principu “to je to, vadi se kako znaš”. Boktemazo, ja sad ne mogu da se setim jesam li izveo ovako nešto otkad sam pre tačno četiri meseca pokrenuo projekat “jedna na dan” – mislim da nisam. Sa te tačke gledišta, bez obzira na trivijalnu fotku (koja, pak, ima zanimljiv bokeh u pozadini), ja sam uspeo u nameri. Ergo: mišn akomplišd, a da nisam ni verovao da će biti tako.

A čokoladni rolat je bio… Brate, jedeš dok ti uši ne prozvižde, a onda jedeš i dalje dok ne prestanu da zvižde…

Večeras mi je minimalizam bio po volji: uspeo sam bolje nego što sam očekivao da ću moći.

Već nekoliko dana se kanim… Na terasi u mojoj kući postoje neke sajle ispod pokrivene terase. Tu se suši veš kad pada kiša, a nešto je bitno da se osuši. Pre neko veče, ulazeći u kuću u sitne sate, upadne mi “u kadar” štipaljka ispred kugle koja osvetljava prostor ispred terase. Odmah sam zamislio da bi to moglo da se izvede kao silueta, ali ta misao mi je brzo pobegla.

I tako beše sve do danas, kad sam na jednom foto-portalu video nešto slično. Doduše, silueta je bila ocrtana ispred nekakvog izloga ili prozora, ali svelo se na isto. I opet bih zaboravio na to da se nije ulučilo da iz posete prijateljima stignemo kasnije nego obično. I tad sam se setio. Skočio sam po fotoaparat i dao se u akciju. Nije išlo baš lako, ali dve ili tri ekspozicije su se pokazale kao moguća rešenja. Doduše, već sam znao da će morati da padnu jake makaze… Rezultat je sledeći:

I da znate, baš mi je fotka ispala po volji. Trik sa ovakvom scenom: šta se ne vidi, naslućuje se i vaš posao je da zamislite to. Mišn akomplišd.

Večerašnja fotka je, u neku ruku, posledica one jučerašnje…

Nema mnogo da se priča. Njuškao sam okolo i našao brdo besplatnih preseta za Lightroom i naspelo mi da se igram njima. Ovo je prosta vežba: znajući da ću upecati trivijalan snimak, dao sam sebi u zadatak da primenim neki preset i nešto malo obrada. Namera je bila da pokušam trivijalno da učinim zanimljivim, možda u nekom kontekstu koji ovog časa ne postoji.

A što se trivijalnog tiče, od ranije imam dežurni motiv, setićete se jedne od prvih fotki u nizu projekta “jedna na dan”: bandera sa svetiljkom na ulici blizu moje kuće. Evo je opet, iz drugog ugla.

Vežbica je uspela. Čak je i fotka na neki način zanimljiva… ali, ja ovde nisam objektivan. Ne, ne brinite da bih insistirao da je fotka iole važna.

Da bih dobio fotografiju koja mi se dopada, morao sam da zasučem rukave.

Možemo diskutovati da li postoji granica u obradi fotografije. Neko će poreći da bilo kakva obrada koja izaziva distorziju ima smisla, jer to više nije ono što je oko videlo. Neko će, pak, baš da navali da obrađuje fotku ne bi li načinio ono što misli da je njegovo oko videlo. Negde korak van tog puta, nalaze se one obrade za koje niko ne osporava da su drugačije od prirodnih, ali da u nekom smislu imaju nešto što se može nazvati interpretacijom. Ako posmatrač prepozna tu interpretaciju ili je makar paušalno prihvati onakvom kakva mu se plasira, to znači da je obrada imala smisla.

To vam pričam zbog ove fotografije:

Sad bi bio red da objasnim šta se to ovde dešava.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 26. jul 2011”

Istražujem ideju o naizgled iritirajućem isecanju koje bi moglo da ima smisla.

Dešavalo vam se, siguran sam, da napravite zanimljivu fotografiju koja pati zbog greške u kadriranju. Ponekad je to slučaj potrebe za brzim fotografisanjem, a nekad i rezultat nedostatka veštine. Meni se to desilo mali milion puta, mada mnogo ređe otkad sam naučio da uglavnom nema potrebe da jurim puni kadar u punoj rezoluciji, nego sa malo širim kadriranjem i naknadnim isecanjem natenane izvedem manje-više optimalnu kompoziciju.

Međutim, viđao sam fotke na raznim portalima koje, kratko opisano, iritiraju zbog nečeg što sam na prvu loptu protumačio kao loše isecanje. Ili ako baš hoćete, te fotke izazivaju nekakav grč kod posmatrača, jer nisu u ravnoteži i iza njih kao da postoji nešto prećutano. Posle malo dužeg gledanja, iskusniji posmatrač će razumeti da je autor to uradio namerno – verovatno baš sa namerom da izazove nemir. Ne bih baš da idem dotle da vas podsećam, ali možda je potrebno: zadatak umetnosti nije da zadovolji ličnu potrebu za lepim (takvo delovanje nužno vodi u kič), nego da izazove ma kakvo uzbuđenje, koje nije nužno pozitivno.

Danas se desila prilika da se prvi put pozabavim tom temom. Tokom dana nisam bio osobito vredan da lovim neku dokumentarnu scenu, a proveo sam nekoliko sati u slatkom neradu tokom večeri. Odgledao sam neku benastu verziju filma “Društvo mrtvih pesnika” na RTS 2 u kojoj je grupa čitača tumačila i dijaloge i priču, može biti da je to adaptacija za slepe i slabovide osobe; nisam mogao da odolim. Za vreme reklama, pade mi pogled na sto gde su ležala dva bežična telefona iz kućne garniture. Setio sam se jedne “loše” izrezane fotke koju sam nedavno video i rešio sam da se lično okušam. Scena dva telefona na stolu je dovoljno banalna da bih mogao da vežbam na njoj, pa tako večerašnja sesija nije ništa drugo do vežbica. Napravio sam sedam ili osam ekspozicija i brzo ih obradio, uglavnom kao monohromatske u sivim tonovima ili kao sepiju. a onda sam se bacio na opcije isecanja. Kao rezultat za izlaganje biram ovu fotku:

Ovo je izrez; na celoj fotografiji, oba telefona se vide cela. Ovo možda i nije bogzna šta, ali trebalo bi da okačim pun kadar da biste uporedili: ono je apsolutno banalan kadar; bez značenja i ikakve poente. Nema neke osobite poente ni u fotki koju vidite, ali priznaćete da ste bar na čas osetili neki mali talas iščekivanja. Možda da telefoni “uđu” u sliku; da se naglo pojavi nešto treće u praznom prostoru na suprotnoj strani, što bi obezbedilo ravnotežu; ili prosto izražavate negodovanje što je izrez baš takav. Ako se bilo šta od toga javilo kod vas, uspeo sam ono što sam naumio.

Lično, nisam baš najzadovoljniji, jer verujem da bi efekat mogao da se pojača malo veštijom manipulacijom svetlom i uglovima. Pokušao sam i to u postprodukciji, ali sam se zapleo kao pile u kučinu, pa sam napravio gore nego što je bilo. Svakako nisam imao velike ambicije sa samom scenom, nego me tema i dalje interesuje; a sad sam je načeo i baviću se njome još. Sa te tačke gledišta, mišn akomplišd.

Opet dokumentarac.

Da vas pitam, a vi da mi odgovorite iskreno: znate li šta je ovo na slici?

Da vas ne maltretiram previše, jer ste i sami shvatili da je ovo trik-pitanje.

Ovo je semenska roba: seme za kajsijevaču.

Fotka dana je nastala kao dokument: brat i snaja su pokupili kajsije i povadili im koštice pre ubacivanja u bure za vrenje. To je važan korak: ne možeš peći rakiju sa košticama kajsije, jer će biti gorka i neupotrebljiva.

Jednom ću vam ispričati kako da pri probanju prepoznate pravu i kvalitetnu kajsijevaču. Neću to učiniti da bih vas nešto naučio, nego da bih vam demonstrirao kako svako ima svoju filozofiju: javiće se n diskutanata, što će na kraju, kad saberemo i moj stav, činiti zbor od n+1 mišljenja…

Kako god okreneš: mišn akomplišd. Čak i uz činjenicu da sam ovu fotku, testa radi, obradio na netbooku. Šta ćete: moram da imam neku rezervu tokom fotkanja po Srbiji u avgustu.

Veći deo dana je protekao bez šanse za fotografisanje u lovu na jednu na dan.

Tačnije, bilo je oho-ho prilike za fotografisanje, nego to ne bi bile fotke za prigodu ove potrebe. Bili smo u Beogradu i sreli se sa Rasejanima, provodeći sa njima nekoliko sati u prijatnom ambijentu jednog restorana na Zvezdari.

Boravak u Beogradu smo iskoristili da skoknemo do jednog od onih tržnih centara, gde sam kupio novi netbook za Anu – taj će joj služiti u Novom Sadu. Pre toga ću ja malčice da prodrndam mašinu pripremajući je kod kuće, a zatim i koristeći je dve nedelje na putu u avgustu.

Ovaj računarčić nije od čokolade, kao što ovde izgleda mada ima crvenu karoseriju, nego sam upotrebio neki LR predložak za obradu koji mi se dopao za priliku. Krug svetla sam ja napravio baterijskom lampom, a kratka dubinska oštrina je takođe izvedena namerno. Namerno je izveden i ovakav kadar: nisam imao nameru da pravim prospekt ili reklamu za našeg novog mališu.

Da li je mišn akomplišd ili nije, teško je reći, jer je fotka izvedena spontano; uvek fotografišem novi hardver, jer to mi posle dođe kao podsetnik o datumu kupovine. Tu tradiciju sam poštovao i ovog puta; a to malo obrade nije bilo teško izvesti.

Fotka poput današnje se sama desi jednom… ili nikad u životu. Ovo nije pozirano.

Velikoj seki je u petak bio rođendan, a štrumpfovi su rešili da im ona bude idol dana. Zalepili su se za Anu  i ometali sve oko sebe. Jednog časa su počeli da se džilitaju i ja sam bio na visini zadatka da ih ulovim fotoaparatom… Jednog časa, kažem, srećom baš takvog da je za neku osobito bitnu priču postalo suviše kasno, desila se scena koju nije moguće fingirati: dečica su se spontano postavila u krug… ili u trougao? Neka figura jeste…

Uglavnom:

Nemam šta da komentarišem. Nemam šta da objašnjavam. Mogu samo da naglasim da mi se ovako nešto nije nikad ulučilo… Život je lep, a deca ga čine još lepšim. Mišn absolutli akomplišd.