Category: Fotografija

Ova fotka je ispala slučajno baš danas. Bila je planirana jedna takva, pa nema veze ni ako je malo “preko reda”.

U jednoj grupi na fejsbuku razvila se kratka diskusija o verzijama nekih starijih novčanica u Jugoslaviji. Usput smo svi naučili ponešto, a ja sam se setio da sam negde zaturio novčanicu od 100 dinara, “crvendaća” koji na poleđini ima nekakve kombajne u žitu. Ne, nisu kombajni: sad vidim, u katalogu numizmatičara, da je to bio Dubrovnik.

Jasna je videla taj komentar, pa mi dala novčanicu koju ona čuva – sto dinara iz 1946. godine. To nije ta na koju sam mislio, ali svejedno, i ta je zanimljiva. Nekad poprilično vredna, ta novčanica je opstala u raznim modalitetima sve do gorepomenutog crvendaća, a zatim do denominacije iz 1965. godine… No, nije meni bogzna koliko do numizmatike, pogotovo ne do sećanja na novčanicu od 500.000.000.000 dinara (poslednju sam poklonio jednom Englezu –vredelo je videti tu facu!), nego sam suzio pogled na detalje. Palo mi je na pamet da iskoristim teksturu ovog primerka novčanice i izvučem detalj iz nje. Evo rezultata:

Sesija je bila improvizovana, kombinovao sam prirodno i veštačko osvetljenje, a fokus u  sredini je dobijen pri ekspoziciji, mada sam malčice pojačao zamućenje u postprodukciji.

I što bi rekao Sofronije Leghorn: mišn, ovaj, mišn akomplišd.

Ovoj temi se vraćam jer znam da gotovo uvek uspeva.

Jedna od premisa fotografije kao izraza jeste da scena treba da ima jednu temu, ako je to moguće. Postoje i prateće premise, a jedna od njih veli da se glavni objekat najlakše naglašava uprošćavanjem njegove okoline. To je, što ono kažu, azbuka fotografije.

Sve je to lepo. I kako ja sad da uslikam višnje na drvetu, a da to ne bude neki detalj sa plitkom dubinskom oštrinom? Onaj metež od grana na višnjama koje dopiru do mog balkona je sve, samo ne uredna pozadina.

A onda se setim starog trika: ako ne može drugačije, izdvoji boju kao element naglaska. Tačnije – ukloni sve ostale boje. I gle stvarno:

Naučite nešto iz ovog. Trik je jeftin, ali radi, definitivno. Okačio bih ovde i fotku koja ne izoluje boje da biste uporedili. A onda se mislim – pa zašto bih to radio? Već sam uspeo da ni od čega napravim nešto, pa zašto kvariti slatku iluziju…

I što bi rekli u San Salvadoru: mišn akomlišd.

Mogu li trake svetla da se upotrebe kao okvir objekta? Pokušao sam da istražim to pitanje.

Kiparis (iliti po zapadnoj varijanti: čempres) predstavlja jedan od oblika koji služe kao besprekorni element u mediteranskom pejzažu. To visoko, vitko četinarsko drvo izaziva strahopoštovanje, pogotovo primerci koji su stari po nekoliko stotina godina. Još kad sam prvi put pohodio Svetu Goru, prijatelj mi je pokazao zanimljiv detalj: ako pažljivo izlomite i izvadite četiri srednja režnja sa malene šišarke kiparisa, po dva na stranama gde ih ima toliko, dobićete oblik pravoslavnog krsta. To sam isprobao baš na šišarki sa kiparisa u dvorištu manastira Hilandar, još uoči Vaskrsa 2003. godine. Ta šišarka-krst je zakačena za moj radni sto komadom istegljene brojanice i ja je, tako iz prostog fazona, dodirnem svakog dana.

Pošto sam osetljiv na jako svetlo, a nemam gde drugde da se smestim, morao sam da zamračim prozore venecijanerima; to je bilo nužno zlo. Sasvim slučajno, dok sam petljao nešto ispod stola, padne mi pogled na moju hilandarsku šišarku i ugledam okvir svetla oko nje. Istog časa sam odlučio da istražim taj kadar. Isprobao sam nekoliko uglova na malom prostoru, nekoliko različitih proporcija izreza, dva-tri različita pristupa u izolovanju centralnog objekta, pa sam dobio ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 6. jun 2011”

Najpre sam potegao fotoaparat još dok sam bio na pijaci. A onda sam primetio preoštro svetlo i odložio slikanje onog što sam znao da će biti fotka dana.

Nema nikakve nauke u slikanju činije sa trešnjama, reći ćete. Znam da nema; nisam ni mislio da pravim neko suštinsko delo. No, usput sam se setio da bih mogao da se poigram sa balansom bele boje, što je zanimljiva i uvek otvorena tema na digitalcima. Evo fotke koja je rezultat današnjeg eksperimenta:

Dakle, došli smo kući, prebacio sam trešnje iz kese u belu činiju, izneo ih na sunce, pa opal’.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 5. jun 2011”

Mislili ste da sam se umorio od fotki dana? E, pa nisam. Nego sam napravio 280 km u jednom smeru da bih napravio fotku dana. Tačnije, tristotinjak njih. To jeste bilo naporno, ali možeš misliti…

Evo prve prilike kad fotka dana kasni više od 24 sata. Dešavaće se i to, što vikendom, a što kad odem na neki put, pa da vidimo kako funkcioniše odloženo štekovanje…

Subotu sam proveo na putu: bio sam pozvan da odem u Vac, gradić severno od Budimpešte, zajedno sa igračima kluba sedeće odbojke “Feniks” iz Kikinde. Naime, KSO “Feniks” već drugu sezonu za redom učestvuje u državnom prvenstvu Mađarske u sedećoj odbojci, što im omogućuje igranje više utakmica u ovom sportu. Počelo je tako što me je drug iz klupe pozvao da pomognem u izlasku kluba na Internet, što sam rado prihvatio; onda sam u par navrata fotografisao na nekim turnirima u Kikindi. Usput sam primljen u to sjajno društvo i danas imam status prijatelja kluba.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 4. jun 2011”

Da se vratim temi koju sam planirao da pohodim malo češće.

Ima jedna tema koju sam zapostavio, a nije trebalo. Planirao sam da barem jednom mesečno slikam jedan isti kadar i da tako beležim protok vremena. To bi bio samo lagani dodir jedne daleko ozbiljnije teme, a to je slikanje istog kadra na način da se formira film od fotografija načinjenih tokom dugog vremena. Još nisam dovoljno spreman za takav poduhvat – mada, nikad se ne zna… Tek, pravio sam malo spremanje po Suštini pasijansa i došlo je na red da ispravim razne propuste.

Kratko i jasno: ako se sećate prve fotke u nizu u projektu “jedna na dan“, onda će vam biti jasno šta znači sledeća fotka.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 3. jun 2011”

Ovo je jedna od tema koje mi ne daju mira.

Jedan drugar, profesionalni fotograf, pričao mi je kako se fotografisanje za katalog jedne prehrambene kuće pretvorilo u košmar: sam kaže da mu nikad ništa nije bilo teže da fotografiše sa dobrim rezultatom. Iskušenje je bilo veliko i tehnički i umetnički – valjalo je pronaći idealno svetlo, boje i uglove tako da hrana “iskače” iz slike, a prostor za neki sopstveni izraz je apsolutno minimalan.

Tek nakon tih reči, a i sećajući se nekih sopstvenih pokušaja koji su listom bili ćorak, naučio sam da cenim “kuhinjske” fotke. Prepoznajem barem neka od iskušenja, a naučio sam da izbegnem neke od zamki. I svega toga sam se prisetio dok sam danas spremao večeru (u kući ja imam monopol na pripremu testenina), te sam se latio fotoaparata. Stavio sam ga na mali tronožac, koji sa izvučenim nogama taman dostiže visinu malo iznad šerpe u kojoj su se kuvale “cevčice”. Kad su dovoljno omekšale, krenuo sam u akciju. Od pet ekspozicija koje sam obradio, ovu sam izabrao za fotku dana:

Ovde je svetlo bilo dopingovano: upotrebio sam džepnu baterijsku lampu… A pošto ja nisam oktopod, u jednoj ruci sam držao viljušku, a drugom sam okinuo ekspoziciju od 1/10 s, nije bilo druge nego da držim lampu zubima…