Једна од пре: пет година напред, пет метара десно

Да не дрвим, све сам већ рекао о томе како сам слаб са географијом, више сам се раширио по историји. Штоно кажу, српска посла. Амери, рецимо, раде баш контра од тога.

Дакле иста места фоткам, само у нека друга времена. А пошто је фотка више тренутак него место…

А био сам ту већ, 2017. је овде освануо чланак о две фотке снимљене претходне године, на ивичњаку испред овог призора. И тај се чланак већ надовезивао на претходни, снимљен нешто раније… Ово је нешто као да сам у Београду и стално налазим нешто да сфоткам у Кнез Михајловој, а у Љермонтовљеву не стижем никако. Но, то је судбина прометних улица са много дућана. Привлаче људе, па и оне с фоткалицама.

Јер ово је била једна од оних прилика кад смо кренули увече у посету, а онда се госпоја сетила да купи унуку неке мајице. Јесте била брза, изашла је за пет минута (види горе) али је мени и то било довољно… било је још снимака, није да није.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пет година напред, пет метара десно”

Једна од пре: ни овог више нема, али не онако

Догађа ми се да приметим да сам снимио нешто што је немогуће поновити, а разлог је по правилу то што је призор нестао – зграда срушена и замењена сивом коцком новом зградом или паркингом или је туда просечен пут. Е, једном ми се потрефило да није због рушења (није једном… ето она железничка је сад исто заклоњена).

Ово је трећи фебруар 2017, време је 1:52. Да, ноћом.

Сад треба да објасним две ствари – откуд снимак у ово недоба и то у фебруару, и зашто је снимак непоновљив.

Идемо редом.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ни овог више нема, али не онако”

Једна од пре: земљани тонови

Овде не знам одакле да кренем – од провинцијалног погледа на свет, аутокрпа, организације испита…

Ајде прво где и кад. Линчбург, Вирџинија, 2002. година или ту негде. Ћерка полаже енглески, онај тојфл испит, јер је то јаче од средњошколске дипломе стечене на том језику… Ти код којих се полаже су само стручњаци за организацију испита, али немају појма са садржајем, то је већ ствар друге фирме, која ће да проучи резултат и да оцену. Ни једна ни друга нису образовне, и нису део никаквог образовног система, они, хм, само раде свој посао. Чудни свати.

Линчбург је једно од оних места која ми изазивају дежа ви амнезију, нешто као регуларни изрази у програмирању: не могу да се сетим колико сам га већ пута заборавио. Ево и сад сам морао да погледам на мапи како се зове, знам куд сам возио.

Док је она то полагала, остао сам и без цигара, купио неки Башић (Basic) на бензинској пумпи преко пута, цуњао около, фоткао штогод. Добрих десет година касније сконтам да сам био неодлучан који део пејзажа да ухватим у кадар, па сам наштрикао два суседна… не померајући ни себе ни зум, дакле да видимо може ли накнадно да испадне аутокрп… гле, може.

Колико се сећам, био је јануар, ал’ довољно смо јужно да буде овако лепо време, само ови авионски облаци мало замажу небо. Лишћа нема, али зачудо има траве. Тамо се трава обично осуши октобра, ако се не залива. Не знам чему им служи ограда од пластичне црне фолије.

Зграде у позадини су станови за издавање. Наравно, све је то од чамових летава и дасака, ту три цигле нема, једино је пола цигле дебела фасада на кући скроз лево. Пред кућом у самом центру је паркиран неки бели комби, види се на великој ако се кликне… и делује ми да је то поштарски, онај без врата. Поштар само седи и убацује пошту у сандучиће, који су зато на стубићима уз ивичњак. Од целе Америке једино поштари и програмери (ако раде од куће) могу да пуше на радном месту…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земљани тонови”

Једна од пре: ни ово није прогорело, него…

Како давно рекох, успешно одолевам свему осим искушења. А искушење је да урадим оно што је ваљда свако већ пробао да уради, да извуче тонове на белом цвету.

Наравно, себи сам отежао још и тим што упорно терам контраст и добра зацрњења. Да ли је до редовног читања Алана Форда или што сам кренуо са лабораторијом у време кад су све фотке биле сивкасте, са можда неким богатством тонова али у опсегу од ове сиве до оне сиве, није ту било ни беле ни црне… ко ће ме знати. Али сад ајде истерај све то у истом квадрату – и тонове на белом божуру и да имаш некакав контраст и између других ствари у кадру… Ај доста приче, ево фотке.

Ово постаје занимљиво на великој, где се боље види (или можда ови којима не требају наочари то виде и овако… сад већ не бих умео касти) како је и овај коров скоро процветао.

Да бих истерао тонове на божуру, морао сам доста да мрачим, што ми се чинило као рецепт за пропаст док сам га радио. Изгледало ми је да божур дотерати нећу, ал’ ће зато све остало да оде у мајчину. Међутим, предност дигиталне обраде над хемијском је што је, уз малчице памети, свака радња опозива, поновљива, измењива а једини материјал који се троши су време и струја. Добро, и живци, ал’ то кад се ради за паре, ово је хоби. Те сам добио ово, што ми испочетка није баш личило на успело.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ни ово није прогорело, него…”

Једна од пре: није прогорело овог пута

Већ сам спомињао како канонов чип уме да не буде довољно јак да издржи неке јаркије боје, нарочито цвећа, и да после никакво мамуљање у Сировом не може то да сведе на виђено.

Већином ми успева, код шебоја, даниноћева (или како би већ гласила множина тога, јавите ко зна), руже нису никакав проблем… али имам један цвет који фоткам сваке године, а успе сваке четврте. Дивљи зумбул.

Ово је тај дивљи зумбул, и његова дивља дункл тегет боја. Некако лакше успева кад га фоткам у сенци старе крушке. На сунцу или при светло облачном не иде никако, прогорева. Штагод да му урадим, делује прејако, две нијансе јаркије него у тзв. стварности, нема ваљане сенке, изгледа као да је буџено.

Е зато, кад се потрефи година, и најзад једном успе то са трефљавањем тонова, испадне овако бесмислена фотка, без неког распореда светла, без композиције, ма нема ни локомотиве…

Ал’ ето, трефио сам тон. Погодио циљ, промашио све остало.

Ма није ни ово како треба, боље то изгледа у тој тзв. стварности. Не може ни дигитална фотографија све.

Једна од пре: поглед у страну (2)

Копајући по сећању, испада да сам се тим степеништем увек пео и то носећи бицикл – за низбрдо је ипак некако лакше другом страном, кроз главну улицу.

Упркос томе што нисам нашао чланак са оваквим насловом, оно (2) је за сваки случај, јер чим сам га срочио, одмах сам у глави чуо музику бенда Деја Вуле, што неки читају као дежа ви… о судбини јадног слова ј у разним језицима ћемо неком другом приликом, кад (и ако) нас прође јед над злоставом слова х.

Елем, као што многе добре фотке не изађу у јавност јер су снимљене на пет минута размака од других, још бољих, тако неки добри призори не завреде пажњу јер су тик до још занимљивијих. Зато постоје фотографи да те ствари примете. Можда не из прве: овај ћошак је на крају главне улице, уз пешачки мост, и толико пута сам прошао туда са фоткалицом у руци да мора да имам доста снимака одатле. Ал’ ево га:

Волим тај крај око реке јер улице кривудају, а има и узбрдо-низбрдо, јер с једне стране треба некако сићи до реке, а с друге стране мора и навише, јер кажу да је боље ако је мост изнад воде. Нешто слично је и оно “зашто вам је железничка станица тако далеко ван села?” – “па рачунали смо да је боље ако је ближе прузи”, само у супротном смислу, не ваља да је мост ниско, смета бродовима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поглед у страну (2)”

Једна од пре: билијар

има тамо сва сила пројекција и развлачења разних, математичких трикова да се из суседних снимака исконструише један

Прича почиње короном, и комшијином кафаном. Од комбинације рођендаонице/пицерије остало је доста, у ствари, само што је из оног дела где се деца играју уклоњено доста кафанских столова. Уместо тога су убачени сто за пинг понг и билијарски сто. А и јеловник је промењен, уместо само пице и рагу чорбе, сад има и роштиља (од Запонетија) и којечега.

Билијар је одличан за фоткање. Светло не може да омане, поготову сад кад су ледовке (5200К, добра температура боје), а по правилима стоји тачно где треба. Покреће се ствар у кадру, а опет неће да истрчи из њега. Радња се понавља, тако да уз мало посматрања може да се стекне осећај када то треба да се шкљоцне да би се ухватио тренутак. Истина, нема ту драматичног тренутка, није ово неки акробатски спорт, ово је кафанска игра. Можда, кад бих чекао довољан број сати и то стално приправан. Захтевно, а и непрактично – нисам дошао да фоткам билијар него смо госпоја и ја довели унуке да се играју док је напољу хладно.

Но, бацајући повремено поглед на билијарски сто, сетио сам се нечег другог, што сам једном постигао (скоро) случајно, пре осам или девет година, кад сам фотке за аутокрп урадио двапут, па их подметнуо софтверу све – и добио боље него што сам очекивао. А да пробам нешто слично?

Само да пријавим Шефу да сам овде послушао његов савет.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: билијар”

Једна од пре: ово ретко радим

На мојим фотографијама се лако уочава шта не радим никад – не фоткам спортске догађаје, велика окупљања, већину облика шоубизниса и нарочито избегавам оно што се неко лепо досетио да назове одвратајзингом.

Ако и не идем на таква места, уме да се деси, мада ретко, да нешто занимљиво упадне тамо где идем.

Неочекивано лепо време за ово доба године (стварно, кад сте последњи пут чули ту фразу?) није баш напунило главну улицу, тридесети је јануар и људи као да више верују календару него својим очима. Те је дечко имао места за ово што се види на фотци.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ово ретко радим”

Једна од пре: бајаги чорба (4)

једина сврха дуже серије проба је да подигне вероватноћу да је први снимак успео

И онда ајд полако кући. Кренули смо таман једну песму пре краја, чули смо је до пола главне улице. Има нечег у том дару за избегавање гужве, например места да се прође. Штета, није био пун месец. Овако широк објектив сам некад давно прижељкивао, а у ствари и имао (18мм му изађе 28,8 – а имао сам 30мм), али оно је било у размери 3:4, ово је 2:3, те за исту дијагоналу имам у ствари већи угао по дужој страни. Те тако најзад имам и ноћ, и плочник, и кровове, и Месец. Можда и боље што није пун, бар се види да није сијалица.

Овог пута нисам ништа сфоткао на мосту, чудо једно, али зато после моста, на Житном тргу, вашар. А на вашару…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (4)”

Једна од пре: бајаги чорба (3)

И нема везе што је пола песама скоро двоструко старије од њих, знају, певају, уживају.

За разлику од Бајаге, који је свирку одрадио прилично офрље, Бора је прашио као да је 30 година млађи. Јако и до краја. Није се ни распонтанисао, није било потребе, публика је добила тачно оно за шта је и дошла, и добро се проводила. Без обзира на узраст. Јер није шала кад сва публика зна текстове свих старих песама, од пензионера до ситне деце.

Јел’ оматорио Бора? Јесте, али с друге стране исто изгледа као пре десет година, а глас га држи као пре. А и публика…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (3)”