Ovo digitalno sećanje je jedno od najblesavijih.
Pustinja između Crvenog mora i Nila, Egipat, avgust 2007.
A kakvo je sad ovo digitalno sećanje, pobogu?
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
“Vidimo se u pola dva kod bureta!”
Ovo digitalno sećanje je jedno od najblesavijih.
Pustinja između Crvenog mora i Nila, Egipat, avgust 2007.
A kakvo je sad ovo digitalno sećanje, pobogu?
правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу
У суботу смо устали доста рано, попили кафу, па онда око 9 решили да одемо у мало дужу шетњу. Немајући неку идеју куд бисмо, одемо прво до пијаце да обрнемо један круг, то је ту близу. Нисмо нашли ништа посебно, осим неког парадајза од пола киле, мало бледуњав али делује чврст, госпоја узела два комада за семе, па ћемо догодине да видимо како ће да роди овде. Последњи такав покушај је поприлично успео, парадајз од киле је нама родио три четврт киле, ал’ по два-три таква на стабљици.
Видимо продају неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на 10цм у пречнику, питамо шта је, кажу „тера баксуузе из куће“.

У повратку оставимо парадајз у пртљажник, па ајде опет до оног парка.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.2”Za početak Nika, boginja patika.
Seriju prekopavanja po digitalnom sećanju započinjemo u prvom veku pre nove ere…
Efes, Turska, jul 2005.
A sad da vam prepričam prvi artefakt digitalnog sećanja.
и бар још толико парова што гурају понеко бепче у колицима, или гледају где да шмугну да га направе
Срећом, нисам Мали Мекани па да верзија 4 не може да ваља.
Елем, како год да окренем, испада да не можемо никако другачије да одемо на одмор него за тај последњи викенд о јесењој равнодневници. С тим што овог пута крећемо спремни, и чак сам испреговарао да буду три ноћења, да немам осећај да смо скокнули за викенд, него да смо се разбашкарили, па ћемо кући кад нам већ дојади.
Елем 2, ајмо опет у Сокобању. Оно прошли пут смо се више склањали од кише него што смо уопште и видели где смо, па да урадимо поправни. Звао сам оног типа што нам је изнајмио гарсоњеру пре три године, сетио нас се не по опису ни по било чему другом, него по томе одакле смо… Е ако је то најнеобичније на нама, свака нам част.

У петак смо се тихо извукли из куће, нисмо хтели да будимо ни ћерку ни унучиће, баш су слатко спавали. Кренули смо око 9:45. Успут сам покушавао да се растаберим са гепеесом, и већ у Борчи приметио да у мапи нема Пупиновог моста, штавише та два-три километра што смо прешли кроз Земун и Бежанију је за њега било „ван друма“. Ахем. Мапе су или старе или покривају погрешна места, нашао сам му доста немачких назива у списковима. Не знам зашто, то је оригинал Гармин из 2001. … морао би да има све.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.1”Počelo je kao provera funkcionalnosti fototeke u nameri ilustrovanja nekih zanimljivih crtica zabeleženih fotoaparatom. Preraslo je u zanimljiv eksperiment čiji cilj je bio da odgovori: vredi li sve to što čuvamo u svojim skladištima digitalnih beležaka?
Za danas sam pripremio mali prolog kao objašnjenje onoga što sledi.
Jednom prilikom, sad već poodavno, u nekom društvu se uz čašu vina povela priča o nečemu što je jedan sagovornik imenovao kao “digitalno sećanje”. Sad, mislio je čovek na sve što nam pobuđuje doživljaje i utiske iz neke proizvoljno naznačene prošlosti: dokumenti na disku računara i u arhivama, e-pošta, digitalne fotografije, istorija objava na društvenim mrežama… U jednom času, izrazio je sumnju da “digitalno sećanje” ima funkcionalnu vrednost kakvu imaju, recimo, pisani dnevnici, papirni foto-albumi, razne stvarčice pokupljene ili dobijene ko zna gde i kako. Datoteke na diskovima, CD-ovima i DVD-ovima, u poslednje vreme i u oblaku, reče on, vrlo brzo dospevaju u stanje svojevrsnog digitalnog taloga, sadržaja koje vlasnik ne eksploatiše nakon vremena neposredne upotrebe, vremenom prestaje da pretražuje i napokon se izgubi svaka veza između sadržaja i osobe kojoj bi taj sadržaj trebalo da predstavlja nekakav artefakt sećanja.
Ali, da li je baš tako? Može li se ta teza generalizovati?
Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.
Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.
Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.

Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.
Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”Da li biste imali šta protiv ako bismo malo provetrili ovaj blog, pa nastavili tamo gde smo stali?
панкер на бициклу са чирокез фризуром је некако отео представу
Наравно, вечерња шетња ове врсте не може да буде комплетна без свраћања код Цветановића, што сам већ спомињао, напросто је обичај постао традиција и обратно. Кафа им је одлична, али у ово доба дана смо се одлучили за лимунаду, тачно лежи уз тропску врелину. Девојке, наравно, по парче неке чоколадне торте.

У претходној инкарнацији, Цветановић је много боље изгледао, са бордо зидовима. Не знам шта садашњем власнику би да сам себи укине боју. Није лоше ни сада, уметнуо је огледала уз столове на левом зиду, па простор изгледа шири. Комшија, посластичарница са ћошка (који се види на другој фотци), је већ заузео и некадашњу продавницу шешира (из бивше фабрике шешира… све нешто бивше овде) која је била између њих и проширио се тако да их сад дели само зид.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.3”Кад сам већ кренуо хронолошки, онда ћу тако и да терам. Зато нема великог финала, него ово иде по сред среде, кад се и десило.
Јер, Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице. Прво фотка.

Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.
Па онда мало историје самог водоторња:
Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.2”Потрефио се дан кад се свима некуд ишло, а нико није био за купањац. Ваљда што се спремала киша па сви нешто дремљиви. Тај дан је био јуче, а сад пада киша.
Испоставило се да смо ипак отишли, али увече, госпоја, близнакиње и ја, наравно канонички наоружан. Знате ме, волим да шврљам кад су ноћна светла. Време смо потрефили савршено, плави сат. Који је трајао два сата. Залазак сунца је већ био готов, ни зрака по земљи, али зато добро небо.

На штрафти нема гужве, али свеједно, на насумичном снимку увек може да се нахвата разних поза и појава, ипак има људи. (упозорење искусним читаоцима, понављамо градиво:) Корзо је нестао; овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.
Nastavite sa čitanjem… “Вечерња шетња 2.1”