Category: Fotografija
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
Slučajan pogled u stranu: zvono na biciklu
Slučajan pogled u stranu: sijalice
Ој, кафано: Банатска
Једно од места на списку за обилазак кад дођу деца у госте је и “Банатска кућа”. Пошто смо већ видели “Пахуљицу“, није ме се дојмило нешто жестоко, тај фазон са подом од углачане цигле или бибер црепа, старом циглом по зидовима и осталом етнографијом више није нека новост.
Међутим, Ика (ако сам добро запамтио име газде) је отишао много даље. Није се зауставио на томе да набаца старе фењере, урамљене фотографије и креденце покупљене из околних села. Ово је строго локално, са доста ствари из историје града.
Не знам да ли је кућа реконструисана или зидана наново, вероватно ово друго јер има степениште – та ајте молим вас, ко је још у Банату зидао сељачку кућу на спрат. Има ту свега – и старих пегли на жар, и дрвених кломпи, шоља, ћупова, и куварица (на мађарском) окачених. Ово бело што се види лево није зид, то је зидана сељачка пећ која се по правилу ложи на тулузину (за оне који не знају лалински, кукурузовину). И можда најважнији архитектонски детаљ: кућа има гонк, незастакљен. На улазним вратима витраж, рад неког месног сликара, но то је пар фотки за неку другу прилику.
Ој, кафано: бесплатна вечера
Јануар 2013. Ћерка, зет, унук у гостима. Петак вече, и падне нам на ум да одемо до Каштела. Тамо су били одржани и наши сватови, давно нисмо навраћали, да видимо на шта сад личи.
Прво изненађење, гардероба ради. Хм, ово одавно нисам видео… добро, ајде. Унутра, сала скоро пуна… остало је још три стола са стране, заузимамо један. Не личи да су сватови, и то откуд у петак. Долази келнер, наручујемо пића. Згодно је имати зета који не пије а воли да вози.
Каштел је једно од тих места са више историје него квадратних метара, мада је поприличан. Првобитно изграђен као дворац неког месног велможе, грофа или тако неког андрака, после рата је постао комбинација хотела и уметничке колоније. Не знам чији је сад, али упорно држе ниво – виђао сам чак да келнери носе беле рукавице. Есцајг је масиван, столови богато и са укусом постављени, има се стила, чак је ту и некаква барска икебана.
Ој, кафано: пијана светла
А онда је дошла зима. Чинило се као да ће снег, што се сутрадан и обистинило – пало је око 80 цм. То вече је било још суво, осим нас. Закупљена кафана, шогор постао деда, залива се.
Већ сам се давно изборио за статус бочног фотографа на забавама тог типа. Имате мобилне, имате званичног фотографа, немам обавезу да правим било шта из обавезног дела. Дошао сам да се провеселим, дакле ишкљоцаћу двеста комада, за свој ћеф. А ви после свратите са флешком, кад их обрадим.
(велика)
Кафана се иначе зове “Огњиште”, а од пригодне симболике има… фонтану. И прилично модеран амбијент, с тим што од те модерне одудара скроз, јер нема ниједне сиве површине. Није ни чудо да сам ишкљоцао двеста… од чега је бар тридесет отишло на дерање кошуље и пешес мајица са новопеченог тате.
Ој, кафано: џезва у Пироту
После Ниша, кретосмо ка Бугарској. Пошто нам се није журило, задржали смо се нешто у Пироту, да обиђемо тврђаву и да ручамо.
Тада сам већ почео контра страницу на свом шизофреном сајту (подељеном на енглески и српски део), насупрот оној са обичајима северноамеричких племена – овог пута поглед на Србију за странце, дакле почетнике. И требала ми је слика џезве.
Кренули смо са пасуљем, пошто нам је већ било доста роштиља и ђаконија претходних дана. Кажу да је пасуљ немогуће уфркестити, ал’ ово је било близу. Оно, најели смо се и није то било ни тако лоше, ал’ смо га појели без неког одушевљења. Ни тамо ни овамо, скоро да је некад давно у студентској мензи умео да буде бољи.
Ој, кафано: винарија
Други дан тог боравка у Нишу неко спомену пиротски качкаваљ. Јавим се да довезем, седнемо у кола… и вратимо се таман у пет минута до поласка – цело друштво иде до Јовића винарије.
Данас ме тај обилазак нешто јако подсећа на обилазак пиваре тамо неке седамдесет пете, кад су збратимљени градови (из сваке републике по један, гле случајности) организовали сусрете, па ја као сниматељ из клуба пратио, по свом избору, баш посету пивари.
Дакле пролазак кроз погоне, технолог објашњава поступак, сви зверају около, и на крају заједнички ручак где је директор у чело софре. С неколико разлика. Под један, није супер 8мм кино камера, него канон. Чим смо изашли из катакомби (ал’ нема оних тунела испод реке, ех), извадио сам дугу цев.
(велика)
Под два, нема да један технолог прича о једној фази производње, па други о другој па онда директор о историји фирме. Све је то један човек. Под три, није битно што нема софре, човек изнео своју серију вина и сипао редом, све смо пробали. Неко је понео слане домаће грицкалице, таман легло.
Ој, кафано: Трамвај 2
Након оног Пожаревца од пре неки дан (а у времену у ком се одиграва радња, сутрадан) стигосмо у Ниш. Тамо смо се срели са Шефом и Владаном и још неком братијом, провели пар дана и били у доста кафана. Ред је, на летовању смо.
Но, од можда три фотогеничне кафане (од којих је укупно једна задржала штимунг градске кафане од пре сто година, али сам био навалио на оно на столу а мање на фоткање) нисам за овде одабрао ниједну. Данас, један кафић.
Јесте да се зове скроз неоригинално “Трамвај” али је све остало скроз оригинално. Ово је подсетник да је Ниш некад био индустријски град са својим градским трамвајем (а имали смо индустрију и другде), који је склоњен… пише тамо на зидовима, на местима где би били прозори, и кад и како. Не сећам се да ли пише и зашто, али вероватно је неко сместио Зеки Роџеру. На ту тему, могли би да се братиме са Сан Франциском.
Ој, кафано: кафић у Пожаревцу
Августа 2012 ми је некако дошло доста и посла и баште и свега, и решимо да се запутимо… ка Нишу. Али натенане, отприлике оно како Шеф иде, левим путевима, па како падне. Идеја је била да се до тамо докотрљамо за два дана.
По Шефовој дефиницији, авантура је недостатак планирања. Чак и она једна ствар што смо планирали, посета тетки у вршачком крају, испала је непланирана, јер смо се најавили преко ћалета, а он је пренео њој. Пошто је он добрано наглув, испало је да нас је очекивала тек сутрадан… па смо онда, исто тако непланирано, шврљнули до Вршачког брега, у међувремену унапређеног у планину. Каже она, преко 500 метара, рачуна се у планине.
Остатак поподнева искористимо да се откотрљамо што даље. Након што смо одустали од ноћења на Сребрном Језеру (јер нема места, осим на једном месту где би коштало ђаво ипо а све је у оном сиво-алуминијумском дизајну, као да је ауто салон а не хотел, фала лепо), вратимо се до Пожаревца. Тамо залутам у пешачку зону, искобељам се некако, нађемо собу у старом соцреалистичком хотелу у центру, и ајмо на пиво.
(велика)
Пожаревац… нисмо баш ни видели. Стари центар, као и у скоро сваком другом граду, има ту пешачку зону, корзо ради, кафићи на све стране, столови на тротоару. Изаберемо један насумице, више ни не знам које пиво смо добили (зна канон: види се Лав на другим снимцима, шта се може), и одмарамо се од целодневне вожње.