Ој, кафано: Асторија

Лето 2004, нови посао. Затекнем се у Њујорку, и окренем телефон свог старог другара с ким сам се срео на тезги. Јер, никад се дотле нисмо видели, а сарађујемо већ две године и знамо се напамет.

Прве вечери долази он по мене, нађемо се испред мог хотела и идемо на вечеру у индијску четврт, што је само ћошак даље. Он изиграва домаћина, јер он је боливудско дете, одрастао негде око студија, и сам се бави режијом, и ко зна ком игром случаја се нашао на месту координатора у програмерском тиму. Објашњава ми разлику између јужне и северне индијске кухиње и закључујемо да је исто као и свуда: јужније се једе љуће. Пиво из Индије није више какво га памти, разводњено је и све скупа американизовано.

Друго вече, седам у метро и идем преко у Бронкс, код њега. Каже сиђеш на тој и тој станици и онда четири ћошка на север. Метро, чим пређе мост, више не силази под земљу, него вози на стубовима изнад неке главније улице. Галама је невероватна, али дућанџије и муштерије ни не обраћају пажњу, навикли. Три ћошка даље, мир и само удаљени хук саобраћаја. Тај крај се зове Асторија и некаква је оаза у тој њујоршкој лудници. Налазим адресу, идемо преко у кафанче.

2004-06 kod debduta

велика

Крајеви града су углавном етнички повезани, мање више већ према томе ко је најјачи од трговаца некретнинама, сваки ће пре свега да продаје земљацима. Овај део Асторије је ваљда тада био јерменски, или јужноамерички. Сам бар је грчки – пили смо узо (прва флаша у другом реду одозго) – али власник је био Пољак, управо недавно откупио од претходног власника, Мексиканца. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Асторија”

Ој, кафано: програмери у Милвокију

О трошку оне фирме од јуче стигнем на програмерску конвенцију у Милвокију. Последњи Вилфест (јер је организатор био Вил Хенцен, а званични назив конвенције је предугачак). Тек је ту било добрих кафана… Година 2003, месец октобар.

Једно вече смо ишли у Шпијунски музеј, који је више кафана и зајебанција на шпијунску технологију из прве половине XX века него што је музеј. Улази се кроз тајна, једва обележена, врата, па се иде кроз некакве ходнике са неким историјским фоткама где мало мало па из ока засветли црвена диода, на улазу траже лозинку (пише на рекламном летку која важи ког дана), око столова неки сандуци од муниције, џакови са песком… више личи на бункер… и слабо је светло. Ниједна фотка одатле није за овде.

Па је било догађања око шанка испод степеништа у самом хотелу, где је главни штос да на неколико места имају по буренце са кикирикијем печеним у љусци, а љуске молим бацати по поду – више им се исплати да то после почисте него да сваки час износе корпе и опет морају и да почисте, а сољено је жестоко па се прода више пива… и тамо је било килаво светло. Јесте да имам фотку како колега свира клавир који смо изгурали из неке споредне просторије, али то је као виц који мора да се објашњава, нема довољно свог контекста. И зато, ово:

AGFA DIGITAL CAMERA Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: програмери у Милвокију”

Ој, кафано: свирци ниоткуда

Што немам других кафанских фотки из XX века и не чудим се – фоткалица је била мало скупа ствар да се носи кад се иде у штету, а и негативе из студентских дана још нисам пронашао. Него се чудим како немам ништа из прве четири године у Америци…

Ствар се штогод поправила са одласцима у Таос, Њу Мексико. Фирма је била разбацана од обале до обале, и четири пута годишње би се цела сјатила тамо на окупљање, дружење и обилазак месних знаменитости (тј кафана). Наравно, баш те 2003. године, кад сам радио с њима, беше ударила нека криза, банка их притисла, те су то свели на двапут годишње.

AGFA DIGITAL CAMERA

(Има и велика)

Кафана ко кафана, повелика, фино скоцкана са тим полицама пуним вина (које нисам пробао, мислим да сам се одлучио за пиво, имали су ваљда неко европско), скроз у стилу локалне архитектуре (дакле ћерпич и дебеле обле плафонске греде) и скоро празна. Научио сам да се код њих лигње зову каламари и да нису ни принети далматинским, то нешто крупно, жилаво и изгледа маторо – и онај део са пипцима канда добију мачке, ово су само прстенови, знамо да Амери зазиру од разних делова животињске анатомије па једу само неке. Ал’ајде, дало се појести, није то ни тако лоше. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: свирци ниоткуда”

Ој, кафано: Дам

Фотке које најређе објављујем су управо оне за које сам некако имао највише времена. Већ седим, меркам око себе, натенане, у добром расположењу и са фоткалицом при руци. Јер сам у кафани.

Зашто их ретко објављујем? Слепа мрља у мозгу, како ми се чини. Јер, што да не? И није то ни нека хиперпродукција, јер у ствари ретко залазим у кафане. Али зато, кад већ зађем, врло често сам наоружан објективом.

Ово ми је најстарија таква фотка. Можда је требало да је поново преснимим, али нека, нека се забележи каквом сам килавом техником кренуо у преснимавање старих слајдова и негатива. Ту је и велика али није много боља.

dscf14326-2
Година је 1976, имена кафане се не сећам, а налази(ла) се на тргу Дам, у Амстердаму. Холандски се исто није прославио са називима за тргове – дам значи исто што и у енглеском, уставу, а и реч plein (трг) је вероватно изведена од нечег планарног, тј равног. Као да су други језици бољи – наш трг потиче од вашаришта, места где се одржавала пијаца, трговина; други језици имају везе са плацом, тј местом (за пласирање), што се код неких зове плаза, piazza – дакле пијаца, опет трговиште. Енглески назив овог трга, Dam Square, испадне још и најсмешнији, јер реч сквер у ствари значи квадрат, а Дам има у средини обелиск са кружним широким степеништем око себе. Код нас је то исправљено, ми сквером зовемо управо те округле тргове wlEmoticon-smile.png. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Дам”

Nedelje

Znate li ko je Misha Rozema? Ne znate, naravno. Nisam ni ja znao do prekjuče, kad sam naišao na ovu priču. Misha Rozema je filmadžija koji nema para, a kad nema para, nema ni filma. Ali on ima dobru ideju i spreman je da dokaže njenu valjanost. Ovaj kratki film je upravo to: potvrda ideje. Pogledajte, pa ću da vam ispričam ostalo.

Razvucite veliku sliku, biće bolje.

Nastavite sa čitanjem… “Nedelje”