Лето 2004, нови посао. Затекнем се у Њујорку, и окренем телефон свог старог другара с ким сам се срео на тезги. Јер, никад се дотле нисмо видели, а сарађујемо већ две године и знамо се напамет.
Прве вечери долази он по мене, нађемо се испред мог хотела и идемо на вечеру у индијску четврт, што је само ћошак даље. Он изиграва домаћина, јер он је боливудско дете, одрастао негде око студија, и сам се бави режијом, и ко зна ком игром случаја се нашао на месту координатора у програмерском тиму. Објашњава ми разлику између јужне и северне индијске кухиње и закључујемо да је исто као и свуда: јужније се једе љуће. Пиво из Индије није више какво га памти, разводњено је и све скупа американизовано.
Друго вече, седам у метро и идем преко у Бронкс, код њега. Каже сиђеш на тој и тој станици и онда четири ћошка на север. Метро, чим пређе мост, више не силази под земљу, него вози на стубовима изнад неке главније улице. Галама је невероватна, али дућанџије и муштерије ни не обраћају пажњу, навикли. Три ћошка даље, мир и само удаљени хук саобраћаја. Тај крај се зове Асторија и некаква је оаза у тој њујоршкој лудници. Налазим адресу, идемо преко у кафанче.
Крајеви града су углавном етнички повезани, мање више већ према томе ко је најјачи од трговаца некретнинама, сваки ће пре свега да продаје земљацима. Овај део Асторије је ваљда тада био јерменски, или јужноамерички. Сам бар је грчки – пили смо узо (прва флаша у другом реду одозго) – али власник је био Пољак, управо недавно откупио од претходног власника, Мексиканца. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Асторија”
. 
