Мука с речима: цртица

Беше давно једна радња, на крају главне улице, радња са фирмом “кројач – кројачица”. Што је било сасвим јасно, двоје их је и радња је заједничка. Цртица јасно ставља до знања.

Била је у Новом Саду радња са две делатности, па је писало “фотокопирање и израда кључева”, или је можда уместо слова и био прелаз у нови ред. Наравно, мој тадашњи станодавац ми је само позајмио кључеве од улаза и стана, да их фотокопирам о свом трошку.

Међутим… постоји негде у правопису правило о писању скраћеница у падежима, које се изгледа мењало више пута, што наравно нико није запамтио како треба. И онда имамо свашта.

Старији самураји знају тачно на кога сам помислио кад сам ово видео, на нашег другара Д. Р. из претходних живота. Нисмо имали довољно пасуља да га опасуљимо, он је свашта писао са том цртицом.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: цртица”

Једна мука с речима, од пре: шпедиција

Не знам тачно који је корен речи. Имамо одатле експедицију, што му дође посланство у неистражене пределе. Имамо експедовати, тј одаслати. Вероватно и педала потиче одатле, тј све то има везе са ортопедијом, илити правоступом :).

Проблем почиње код шпедитера. Шпедиција је грана привреде (енгр. индустрија) која се бави организовањем превоза и зајебавањем са царином. Ако раде још нешто треће, нисам обавештен. Шпедитер би онда био неко, човек или фирма, ко се бави шпедицијом. Међутим.

Реч шпедитер је у мом крају увек означавала запрежна кола са гумама, а можда и гибњевима. И кочијаша, ако се бавио превозом. Кад се радило нешто на кући, ишло би се код неког Марција шпедитера, и уговарало шта и кад да донесе, и колико ће то да кошта. Што вам данас сређује мајстор сам, има своју дрвару и своје људе на шљункари, све то стиже само од себе, само плати и не мисли.

Nastavite sa čitanjem… “Једна мука с речима, од пре: шпедиција”

Једна од пре, у ствари две

Ово сам већ виђао, штавише уклопљено до у пиксел, једну те исту зграду како изгледа данас и како је изгледала пре сто година. Нисам толико амбициозан, ово ћемо много простије, штавише скоро партизанском техником. Прво снимак из 1972.

А онда од пре три недеље.

Времена су се изменила, па сам за сваки случај уклонио копирајтовани материјал, да не би случајно било са мном као са кровом те шупе.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, у ствари две”

Једна од пре: кућни бар

Чак се ни ове узане траке на преградним зидовима нигде нису одлепиле, чудо

Кад се кућа испразни, остане у понеким буџацима поприличан комад историје. По мојој тези да је фотографија + познавалац = дугачка прича, са гомилом асоцијација (уочити два појављивања Ције!), не би смело да омане. Па, да видимо један такав буџак.

Да кренемо од горњег спрата. Ракијске чашице од задимљеног стакла, мора да су из седамдесетих, тад је то било у моди. Наравно, пет комада. Једини начин да за вама остане шест комада је да купите дванаест, стакло је то. Даље, бочица са капаљком, нисам гледао шта је унутра, али судећи по суседним бочицама, мора да је ацетон. Бочице са лаком за нокте су увек имале занимљиве облике, јер лак је лак је лак, не личи ни на шта док се не намаже и осуши, изглед га неће продати али лепа бочица хоће. Зато, дизајн.

Десно, у мраку, су некакве теглице. Не знам шта је било у њима, али се у најближој види глава завртња. Вероватно је то био магацин за ситне кукице, држаче и вијке који се добију уз разне ствари које треба склопити или монтирати, увек запакују мало више, за сваки случај. Понекад се то и употреби за нешто, кад буде испуњен услов да се више не зна откуд је ту доспело.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кућни бар”

Једна од пре: киоск 8

сврате да поједу нешто, а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм

Киоск је, ако уопште може да се дефинише, кућица из које се нешто продаје, и која нема нуспросторије. Као и свака дефиниција, има граничне случајеве, па имамо киоске који нису кућице него су собичци у приземљу неке зграде, и оне који нису кућице на тротоару јер тротоара ни нема. Например, негде крај друма.

Снимак је из 2015. но то не мења ништа – ово је овако изгледало и пет година раније, овако изгледа и сад. Можда се мало мењају гајбице, нестане једно пиво а појави се друго, реклама се прелепи неком другом, али суштина је… оно што тражимо у пасијансу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 8”

Једна од пре: киоск 7

нисмо навикли на тако слано, а и љуто – увек узмем са урнебесом и горе и доле

Више пута се десило да се враћамо с баште прегладнели, нисмо рачунали да ћемо толико остати па нисмо понели јаузну (тј ужину), и онда ајде нешто успут. А успут је управо ово.

На фотци се баш и не види да је снимљена на отприлике јесењу равнодневницу 2015. – 21. септембра. Јер је мрак, тј ноћ је (“а светла горе зато да сви лепо виде да је мрак”). Лето је, наравно, продужило још недељу-две, па онда свраћало на још две-три опроштајне свирке. Пола присутних има кратке ногавице, неки папуче. Лето.

Чекај, стани мало, повратак са баште овако касно, нисмо ваљда цео дан радили без клопе?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 7”

Једна од пре: киоск 6

Више ни не знам где сам ово снимио. Судећи по суседним снимцима, рекао бих да је на главном сокаку, ал’ било је то пре скоро шест година, можда сам врднуо некуд. Чак ни не знам који је то киоск, јер онај што сад стоји испред бивше робне куће би имао другачију позадину, а онај на тргу не би имао бандеру.

Дакле, кокице. Дуг развојни пут од баба Рабошке, која је продавала сунцокрет ђацима (пре и после подне, радним даном) и испред биоскопа (увече), мерећи га на чашице (0,05л, 0,10л) и пакујући га (енгр. исти) у фишеке од новинске хартије или право у џеп, па до оваквог киоска, пређен је за цигло десетак година, и онда се ту стало.

Шта се изменило отад, а шта није?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 6”

Једна од пре: киоск 5

У време кад радње, чуј радње, читаве фирме ничу и нестају, послују под неким именом па их неко купи… нема више смисла користити их као оријентире. У време моје бабе се знало, “код Виде” је онај ћошак где керамит излази на Ечански друм, тамо је била Видина кафана. Кинта је била онај крај где је била кафана “Последњи динар”. “Код Вирага”… хм, то се више не сећам, ваљда се то данас зове “на Леснини”.

Један такав оријентир се запатио ових година. Сви таксисти знају, само кажеш “код три трафике” и стигнеш овде.

Згода код ове варијанте је што нема имена. Могу да мењају власнике и садржај колико хоће пута, назив ће остати.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 5”

Једна од пре: киоск 4

Тих деведесетих као да се сва малопродаја селила у киоске. Многи су их отварали, да им не пропадну отпремнине, да ухвате последњи воз за некакав нормалан живот. А онда је и тај воз прошао.

Како би рекао Крлежа, “било па није”. Из главе бих могао да набројим пешес оваквих споменика деведесетим у само две-три оближње улице. И то не само оваквих затарабљених гвоздених кутија, него и бетонских плоча у авлији, уз улицу, где је кутија била. И обичних породичних кућа где, нуто чуда, једна од предњих соба има врата на улицу, иако се у кућу улази из дворишта.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 4”

Једна од пре: киоск 3, илити ћепенак

да има пред радњом столицу и сточић па да натенане посрче кафу

По мом бројању, постоји неколико врста радника у киоску. Једно су били они у социјализму, који су били ту да омогуће да се суграђани снабдеју ситним потрепштинама, и притом да допринесу свом Оуру и тако некако и свом џепу. Памтили су редовне муштерије, били љубазни бар са њима.

Онда су ту и радници у киосцима у туђем власништву, који брину само за једну ствар: где ће да раде кад истекну два месеца.

Трећа врста су власници. Они немају куд, ту су, ту ће бити и сутра. И гледају да удесе себи, а то некако значи и да угоде муштеријама, не би ли им дошле опет.

Јесу киосци у приватном власништву, али није ни власништво као што је некад било. Чим хоћете нешто да радите са том својином, одмах вам се натоврзу разни прописи, те мора ово те не сме оно. Зато се врло брзо прибегава оном чега се писци… прописци нису досетили. Да, например, те забране важе с ове стране врата а са оне не.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 3, илити ћепенак”