Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskopavamo stare informacijepo netu i slažemo ih u posebnu fasciklu.
Znam da ovaj voditelj drvi na japanskom, ali biće zanimljivo da ga čujete kad se stvari izmaknu kontroli. Znam i to da je video kilavog kvaliteta, ali biće vredno da ga pogledate, e zbog stvari koje su se otele kontroli.
Znam i to da se ovo dešava jednom u sto godina, ali mogu samo da pomislim kako su neki srećnici prošli na kladionici… A da li je konj preživeo sledeću noć, to nisam uspeo da saznam.
Osamnaestogodišnjak iz Hrvatske je sklopio ovaj zanimljivi kolaž snimaka iz Međunarodne svemirske stanice. Pogledajte.
Za puni ugođaj, preporučujem HD verziju preko celog ekrana.
Snimak koji sledi nije za nišče duhom: ovo se desilo prošle nedelje na Evropskom prvenstvu u atletici u Helsinkiju.
Ostaje mi da se pitam dokle to vodi. Znam da je Duci Simonović bio u pravu, ali zašto niko neće da naglas upita koliko smisla ima ubijati se zbog nekakvog rezultata u sportu?
Našli su modalitet koji može da se preživi.
To bih mogao da probam. Jedno što nisam sklon klađenju i ovakvim nadmetanjima. Ali nije da se nisam setio gospodina Šandora Vilovskog i njegove Micike, epizodnih junaka iz “Nevena”…
Marco Tempest je naš stari znanac. Gledali smo jesenas njegovu magičnu predstavu o uvećanoj realnosti tehno-magije, koju je prošle godine upriličio na konferenciji TED. Evo ga opet, ovog puta sa neverovatno lepom prezentacijom koju je posvetio istini o Nikoli Tesli.
Pogledajte.
Ja zaista ne znam kako to funkcioniše mozak ovog čoveka. Znam samo da nema mnogo takvih ljudi i da ovakve ideje zavređuju da preispitamo sopstvene banalne i tvrdo ukalupljene obrasce o saopštavanju ideja u obliku multimedijalne priče. Posle ovoga, svaka PowerPoint prezentacija se zaista čini ordinarnom glupošću (one to i jesu, ali to je neka druga priča).
Kad je pre koji dan obeleženo sto godina od rođenja Alana Tjuringa, Lego je prikazao fizičku Tjuringovu mašinu. Pogledajte kako radi.
Još jedno sećanje, ovog puta lično, na jednu ne baš tako davnu tragediju: ova potresna filmska priča je nastala na osnovu priče svedoka događaja.
Da se ne zaboravi. Da se ne zaboravi koliko košta ljudska glupost.
Danas je 70. rođendan najveće žive zvezde rock’n’rolla. Da mu poželimo ugodno veče i još mnogo rođendana: zaslužio je nakon što je svetu ostavio svu tu muziku.
Istina, Paul McCartney je čovek koji je ostvario svaku moguću kompenzaciju, uključujući i onu materijalnu, za muziku koju uspešno stvara već pedeset godina. Zna se da je on najbogatiji muzičar na svetu (i jedan od deset najbogatijih stanovnika Ostrva), a neke procene idu dotle da je sada težak preko 700 miliona dolara, što bi značilo da je u životu verovatno zaradio više od milijarde. No, tako ti je to: počneš kao klinac iz kvarta srednje klase u industrijskom gradu koji svira u vreme ručka u memljivom klubu prilično opisnog imena (“pećina”), a završiš kao VIP koji sa scene dobacuje pošalice o kraljici, i to u njenom prisustvu.
Ali, čekaj malo. Između te dve tačke u životu, ima i nečega što je učinilo da Macca zasluži status koji danas ima.
Na današnji dan pre 79 godina, rođen je veliki srpski dramski pisac, jedan od mojih omiljenih autora i svakako jedan od onih koji su zaslužili moje duboko poštovanje. Ove redove posvećujem sećanju na susret sa njim.
Jako davno sam počeo da prepoznajem raznorazne lokalne kvaziheroje i kvaziintelektualce koji koriste svaku prigodu javnog skupa da ispale svoje bezvredne misli i promisli. Takvi su pogotovo redovni, ama deo inventara, na raznim književnim i sličnim skupovima i zbog toga već godinama izbegavam da pohađam te skupove, iako sam ranije bio redovan, jer kako su godine prolazile, palanački mentalitet na nepalanačkim skupovima je postajao sve izraženiji. Znam za to, pa čuvam živce i zbog toga se odričem čak i vrlo zanimljivih ljudi koji ponekad dolaze u moju malu varoš.
Živo se sećam jednog takvog skupa, jednog od poslednjih koji sam pohodio; beše to u proleće 1990. godine, teško mi je da se setim tačno. Bilo je to u sali današnjeg Kulturnog centra u Kikindi (tada je to bio Dom omladine). Stupio sam tada u veoma zanimljiv razgovor sa Slobodanom Selenićem, što je moglo da izađe na ko zna šta da se nisu umešali neki lokalni heroji.
Након вишеструких изазова, што јавних, што унутар уредништва, видим да не могу избећи да објавим и овде своју прву причу, једину која је ем писана оловком, још давне 1982, ем објављена у правом часопису… Сиријус, крајем 1984. Све после тога су некакви бајтови.
Прво пут је стварно било огавно. Био сам глупо затечен пред шатором за време олује. Цвокотао сам и био сав у некој грозници. У зло доба сам се сетио да је шатор на лошем месту и да за пола сата могу да очекујем потоп. Изашао сам да ископам канал. Оне будале су однеле скоро сав алат, па сам копао крампом. Било је крајње глупо, крамп по терену који се може орати кашиком, али, шта се може, подигао сам га високо, замахнуо и…
Касније кад сам размислио, схватио сам да је заиста било глупо. Као прво, шатор је био од пластике, дрвећа није било, те је прво гром нашао баш мој крамп. И мене. Будале не живе дуго. Nastavite sa čitanjem… “КОЛИКО МЕ ИМА ДАНАС”