Category: Arhiva

U ovoj borbi, koja će se ovog časa odigrati, život će znati da nađe način da pobedi…

– * –

Škrinja

Čovek tankog vrata uđe u škrinju, zatvori za sobom poklopac i poče da se guši.

– Eto – kaže, gušeći se, čovek tankog vrata – gušim se u škrinji zato što mi je tanak vrat. Poklopac od škrinje je zatvoren i ne propušta vazduh. Ja ću se gušiti, ali poklopac od škrinje, svejedno, neću otvoriti. Postepeno ću umirati. Videću borbu života i smrti. Doći će do neprirodne borbe, s jednakim šansama, zato što je prirodno da pobeđuje smrt, a život će se, osuđen na smrt, samo besplodno boriti s neprijateljem, do poslednjeg trenutka, ne gubeći uzaludnu nadu. U ovoj borbi, koja će se ovog časa odigrati, život će znati da nađe način da pobedi: radi toga, potrebno je da život primora moje ruke da otvore poklopac od škrinje. Pa da vidimo: ko će koga? Jedino što se, eto, užasno oseća na naftalin. Ako pobedi život, stvari ću u škrinji zasuti krdžom… Eto, počelo je: ne mogu više da dišem. Nastradaću, to je jasno! Nema mi više spasa. I ničeg uzvišenog nema u mojoj glavi. Gušim se!…

Au! Šta je sad ovo? Maločas se nešto dogodilo, ali ne mogu da razumem, zapravo šta. Nešto sam video ili sam nešto čuo!

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (9): Škrinja”

Koliko flastera čoveku treba da bi kupio tutkalo? I šta onda biva?

– * –

Stolar Kušakov

Bio jednom neki stolar. Zvao se Kušakov.

Jednoga dana, izašao on iz kuće i pošao u radnju da kupi tutkalo. Sneg je kopnio i na ulici je bilo veoma klizavo.

Stolar pređe nekoliko koraka, poklizne se, pade i razbije čelo.

– Eh! – reče stolar, ustade, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na čelo.

Ali, čim izađe na ulicu i napravi nekoliko koraka, opet se okliznu, pade i razbi nos.

– Fuj! – reče stolar, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na nos.

Potom opet izađe na ulicu, opet se oklizne, pade i razbije obraz.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (8): Stolar Kušakov”

Do đavola! Stvarno, do đavola! O Gogolja!…

– * –

Puškin i Gogolj

Gogolj (pada iza kulisa na scenu i mirno leži).

Puškin (izlazi, spotiče se o Gogolja i pada): Vidi đavola! Okreni, obrni – Gogolj!

Gogolj (podižući se): Koja gadost! Ne daju mi dušom da danem. (Ide, spotiče se o Puškina i pada). Biće da sam se o Puškina spotaknuo!

Puškin (podižući se): Ni trenutka mira! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada). Gledaj đavola! Opet taj Gogolj!

Gogolj (podižući se): Uvek ja za sve kriv! (Ide, spotiče se o Puškina i pada). Kakva gadost! Opet taj Puškin!

Puškin (podižući se): Bezobrazluk! Čisti bezobrazluk! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada). Do đavola! Opet o Gogolja!

Gogolj (podižući se): Kakva je ovo sprdačina! (Ide, spotiče se o Puškina i pada). Opet o Puškina!

Puškin (podižući se): Do đavola! Stvarno, do đavola! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada). O Gogolja!

Gogolj (podižući se): Gadost! (Ide, spotiče se o Puškina i pada). O Puškina!

Puškin (podižući se): Do đavola! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada iza kulisa). O Gogolja!

Gogolj (podižući se): Gadost! (Odlazi iza kulisa).

Iza scene se čuje Gogoljev glas: “O Puškina!”

Zavesa.

1934.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Ne želi da poveruje u ovu pojavu…

– * –

Optička varka

Semjon Semjonovič, stavivši naočare, posmatra bor i vidi: na boru sedi seljak i preti mu pesnicom.

Semjon Semjonovič, skinuvši naočare, posmatra bor i vidi – da na boru niko ne sedi.

Semjon Semjonovič, stavivši naočare, posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom.

Semjon Semjonovič, skinuvši naočare, opet vidi – da na boru niko ne sedi.

Semjon Semjonovič, opet stavivši naočare, posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom.

Semjon Semjonovič ne želi da poveruje u ovu pojavu i smatra je optičkom varkom.

1934.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Zamislite samo: nije stigao do te tačke.

– * –

Maček i Komarčev

Maček:
Ej, Komarčev!
Aj’ da lovimo komarce!

Komarčev:
Nisam stigao do te tačke,
Bolje ajd u lov na mačke!

(bez datuma)

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Kasirkine reči nisu bile od pomoći. Srećom, posle se neko dete strovalilo sa klupe…

– * –

Sonet

Desio mi se neobičan slučaj: neočekivano sam zaboravio, šta ide prvo, 7 ili 8.

Odoh sam do komšija i upitah ih šta oni misle o tome.

Kakvo je bilo samo njihovo i moje iznenađenje kada su iznenada otkrili da ni oni ne mogu da se sete redosleda brojeva. Brojeve 1, 2, 3, 4, 5 i 6 su pamtili – a dalje su zaboravili.

Pošli smo svi u prodavnicu “Delikates” na uglu Znamenske i Besejne ulice, i upitali kasirku o našoj nedoumici. Kasirka se tužno nasmejala, izvadila iz usta mali čekić i, malo mrdnuvši nosom, rekla: “Po meni, 7 ide posle 8 u tom slučaju kada 8 ide posle 7”.

Zahvalili smo kasirki i razdragano istrčali iz radnje. Ali tada, zamislivši se nad kasirkinim rečima, ponovo se pokunjismo, budući da su nam se njene reči pokazale lišenim svakog smisla. Šta nam je preostalo da radimo? Pošli smo u Letnju baštu i počeli tamo da brojimo drveće. Ali, izbrojavši do 6, zastadosmo i započesmo prepirku: po mišljenju jednih, dalje je sledilo 7, a po mišljenju drugih – 8.

Prepirali bismo se mi vrlo dugo da se, na sreću, tu sa klupe nije strovalilo nekakvo dete i polomilo obe vilice. To nas udalji od naše prepirke.

A zatim se raziđosmo kućama.

12. novembar 1935.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam.

– * –

Starice koje ispadaju

Jedna starica se od preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razbila se.

Kroz prozor se nagnula i druga starica, gledajući dole na onu koja se razbila, ali je od preterane radoznalosti ispala kroz prozor i razbila se.

Zatim je kroz prozor ispala i treća starica, zatim četvrta, zatim peta.

Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gde su, kako čujem, jednome slepcu poklonili pletenu maramu.

1936-1937.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)