Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najbolji pokazatelj smaka sveta
Citat dana dolazi od najpoznatijeg robot-guvernera austrijskog porekla na svetu.
Mislim da je gej brak nešto što treba da se desi između muškarca i žene.
Arnold Schwarzenegger
Aktuelna glasina kaže da je Švarcenegggger pred razvodom, što je, kako bih rekao, baš-baš informacija koja me odaaavno nije zanimala, pa sam sad osobito zadovoljan što imam podatak više koji ću nekako pokušavati da zaboravim.
U slučaju da ste preterali sa produktivnošću, evo načina da malo razbijete taj trend.
Akinator je veb igračka koja pogađa ličnost koju zamislite. Idite na adresu www.akinator.mobi i probajte: igrajte pošteno, pa ćete se možda iznenaditi.
Sinoć sam probao; nisam baš brojao, ali sve koje je uspeo da nađe, našao je u manje od dvadeset pitanja. Tek jednom ili dvaput, u petnaestak pokušaja, prvi put je izbacio pogrešnu osobu. Evo, sad sam zamislio onog tenisera iz reklame za banku – nisam mogao da se setim kako se zove, pa kad je ovaj promašio jer je predložio Đokovića posle dvanaestog pitanja, nastavio je još šest dok nije izbacio sliku Viktora Troickog.
Uspeo sam da zeznem Akinatora samo oko jedne ličnosti: nije znao ko je Tom Sholtz. A nije da nije, izbacio mi je barem četvoricu gitarista dok nije odustao i zatražio pomoć.
Akinator je, u neku ruku, generator beskorisnog znanja. Ali, da ne potpirujem, jer je to tema koju niste uspeli da pročitate između redova.
Zašto ovo mora da bude arhetip, nikad mi neće biti jasno: pronađu krdo lepotica i onda od njih traže mišljenje o stvarima koje su apsolutno irelevantne za njihovo učešće na konkursu lepote.
Dakle, treba li da postoji matematika u školama?
Obratite pažnju na curu iz Vermonta.
(Via)
P.S. Da, ovaj post kasni. Noćas sam sačuvao draft umesto da publikujem prilog u zakazano vreme. Eh…
Boktemazo, od onog zavitlavanja sa nacionalnom histerijom, umalo da omašim…
Danas je 4. jul. Počev od 1956, pa do ukidanja 2001. godine, bio je to Dan borca, državni praznik. To beše po ikonografiji komunističke ideologije, koja je pobedila u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i zauzela pravo da retroaktivno postavlja kad je šta bilo, a šta nije, i šta je bitno, a šta nije.
Tog dana, održana je sednica Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (iliti CK KPJ) na kojoj je donesena odluka o podizanju oružanog ustanka.
Posle se to raspirilo kojekuda, a počelo je već tri dana kasnije, kada je Žikica Jovanović Španac iskoristio zgodnu priliku da ubije dvojicu žandarma koji su mu se nacrtali na zicer dok se ačio kao harambaša na seoskom vašaru i očigledno provocirao da dođe do neke ozbiljnije kavge…
Ovo nisam video na vreme: ovako su u poljskom gradu Poznanju obeležili veče dugodnevnice.
I da parafraziram jednog komentatora: ajd’ što je to bila noć lampiona, nego je to sigurno bila i besana noć za vatrogasce…
(Isečak)
…
A kad sam ih ugledao, od svakog straha je snažnije (časna reč, snažnije) bilo zaprepašćenje: oni, sva četvorica, penjali su se bosi, a obuću su držali u rukama – zašto im je to bilo potrebno? Da ne dižu buku u prolazu? Ili da mi se neprimetno prikradu? Ne znam, ali to je bilo poslednje čega sam se setio. To je zaprepašćenje.
Nisu čak ni predahnuli – s poslednje stepenice su se bacili na mene i počeli su me gušiti, sa pet ili šest ruku, ja sam, kolko sam mogao, odvajao njihove ruke i branio svoje grlo, koliko sam mogao. I tada se desilo najužasnije: jedan od njih, sa najsvirepijim i klasičnim profilom, iz džepa je izvukao ogromno šilo s drvenim rukohvatom; možda to čak i nije bilo šilo, nego odvrtka ili nešto drugo – ne znam. Ali on je naredio ostalima da mi drže ruke, i, pošto se nisam branio, potpuno izbezumljenog, pritisli su me uz pod.
– Zašto, zašto?… Zašto, zašto?… – mrmljao sam…
Oni su zarili svoje šilo baš u grlo…
Nisam znao da na svetu postoji takav bol. Zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo “U” i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.
Na postavljanju kablova
u Šerementjevu
u jesen 69. godine
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
(Isečak)
…
Iskočio sam na trg, popločan mokrom kockom, smirio sam dah i osvrnuo se.
“Ne, ovo nisu Petuški!… Ako je On – ako je On zauvek napustio zemlju, ali vidi svakoga od nas, znam da ovamo nije nijednom pogledao… A ako On moju zemlju nije nikada napuštao, ako ju je svu bos prepešačio, u liku roba – on je obišao ovo mesto, prošao je pored njega…”
“Ne, ovo nisu Petuški! Petuški On nije zaobilazio. On je, umoran, tamo uz svetlo plamenova počivao, tamo sam i mnogim dušama primećivao pepeo i dim Njegovog bivaka. Plamen nije potreban, bio bi pepeo.”
Ne, ovo nisu Petuški! Preda mnom je bio Kremlj u svom sjaju. Iako sam iza sebe čuo bat gonilaca – uspeo sam da pomislim: “Ja, koji sam prošao Moskvu uzduž i popreko, trezan i pijan – ni jednom nisam video Kremlj, u traženju Kremlja uvek sam dospevao na Kursku stanicu. I evo, ugledao sam ga sada – kad mi je Kurska stanica najpotrebnija!…
“Nedokučivi su Tvoji putevi…”
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Kako bi vam se činilo da ostanete bez volana pri punoj brzini? Ovaj je dostigao jedva 203 milje na sat (štogod preko 326 km/h)…
Opalac! Dok voziš mašinu od 1600 KS, sigurno ne želiš da ti se tako nešto desi. 
Mada, bezbednost je dobro projektovana u ovim glupim i beskorisnim vozilima. Ovde možete videti kako izgleda kad se vozilo otme kontroli i dođe do udesa. Vozaču nije bilo ništa.
(Via)
Danas je preminula glumica Olivera Marković, jedna od omiljenih ličnosti teatra i filma.
Da ne ponavljam biografske podatke, već su ih pune stranice na informativnim sajtovima (ovde, ovde, ovde…), jer svi uglavnom prenose vest od Tanjuga (link je uklonjen jer više nije aktivan; edit okt.2011). Prisećam se nekih njenih filmskih uloga, a ovog časa se stidim jer ne mogu da se setim imena jedne veličanstvene predstave pozorišta iz Rijeke u kojoj je Olivera Marković igrala jednu od tri uloge i koju sam gledao na sceni u Kikindi, još onih godina kad… Uh, da ne lajem, nije red u ovom času.
Bila je sjajna glumica i vrsna pevačica klasičnih romansi. U slavu dive, jedna pesma koju retko čujemo; poslednji put, ovo smo slušali u karikaturalnom izvođenju u istoimenom filmu. Evo, došao je čas da se setimo da je reč o veoma ozbiljnoj pesmi.
Slava ti, Olivera!
(Isečak)
…
Još jednom sam pokucao, malo glasnije nego prvi put.
“Zar je tako teško otvoriti vrata čoveku i pustiti ga da se tri minuta ogreje? To ne razumem… Oni, ozbiljni, to ne razumeju, a ja, ništavilo, to nikad neću razumeti… Meni, tekel, fares; to jest, izmeren si na vazi i utvrđeno je da si ništavilo, to jest “tekel”… Pa neka, neka…
Ali ako tamo postoji vaga, ili ne – svejedno – na toj vazi će uzdah i suza biti teži od računa i zamisli. U to sam sigurniji nego što ćete vi u išta biti. Mnogo sam proživeo, mnogo popio i promislio – i znam šta govorim. Sve vaše zvezde vodilje isu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju. Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije. Zato što sve ostale idu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju, a ako čak i sijaju, to ne vredi ni pišljiva boba.
Postoje tamo vage, ili ne – tamo ćemo mi koji smo ništavila biti teži od vas i živećemo. U to verujem čvršće nego što vi verujete u bilo šta. Verujem, znam i objavljujem čitavom svetu. Ali zašto su se ulice u Petuškama tako čudno raširile?…”
Otišao sam od vrata i svoj teški pogled prenosio sa kuće na kuću, sa ulaza na ulaz. I dok se u mene uvlačila tako teška misao, koju je strašno izgovoriti, zajedno sa teškim dosećanjem, koje je, takođe, strašno izgovoriti – išao sam i išao, i napregnuto razgledao svaku kuću, a nisam je mogao dobro osmotriti: od hladnoće, ili još nečeg, suze su mi navirale na oči…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)