Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
I didn’t want to be some satellite clown
So I went up to London ‘cos I heard it’s falling down
Found the Denis the Menace of Little Venice
Still digging up the bones of Strummer and Jones
Revolutionary days were sadly over
E, slatko sam se nasmejao kada sam čuo ove stihove. Pevala ih je zgodna plavuša kojoj se ništa nije moglo zameriti, tekst je bio podrugljiv, a pesma je zvučala kao da je nastala krajem sedamdesetih.
Znači, ponovo digging… A sve zbog plavuše.
Za petnaestak godina postojanja, grupa Goldfrapp se nije ubijala od izbacivanja nove muzike – snimali su albume, u proseku, svake tri godine. A za razliku od mnogih drugih, nisu se ni spoticali.
A to treba ceniti: da se neko obraća samo kad ima šta da se kaže.
I da znaš: najmračniji čas je uvek, uvek onaj trenutak pred zoru.
U neku ruku, pogled preko ramena je danguba, jer ispred je više stvari nego iza. Problem je u tome što moramo ponekad pogledati unazad, e da bismo se upamtili odakle dolazimo i podsetili se da koristimo ono što smo odande poneli.
Kada je reč o muzici, tome služe audio i video dokumenti. Ponekad su veličanstveni u svojoj nesavršenosti, najčešće zbog slatke naivnosti koju prepoznajemo, a možda je to i zbog nečeg drugog. Nostalgija za davno prošlim vremenima, šta li.
Poslušajte, pogledajte i nemojte se mrštiti što najbolji duet u istoriji rock’n’rolla očigledno falšira za sve pare: tako je to bilo onda kad nije bilo monitorskih bubica, a veliki monitori nisu mogli na scenu da ne pokvare TV kadar. Ni nalik onoj tehnički našminkanoj (i u svakom smislu savršenoj) verziji koju smo slušali pre nekoliko meseci.
Stotinu me muka snašlo. Hteo bih jedno, moram drugo. Rad je muka: koliko god da voliš svoj posao, postoje granice, jer čoveku nije svojstveno da trpi moranje. I eto, pisao bih više, svrbe me prsti da pustim mašti na volju i da pomognem našem vrednom muzičkom uredniku bar malo, ali ne ide dok ne uhvatim vikend.
Benasta stvar je u tome što imam pripremeljeno dvadeset zicera za pisanje, ali onda preko njih uleti pravi dragulj, ma legne k’o saliveno. I šta onda drugo da uradim ili kažem, nego da pastim ovo u vaše uši i vaše duše.
Posle dužeg vremena pustio sam da slušam jednu od lokalnih radio stanica. Bolje je bilo da nisam. Na sadržaj nisam ni obraćao pažnju jer ga nema, a izbor muzike je bio… Bolje je da o tome ne pričam — smenjivale su se pesme sa nekoliko kompilacija iz raznih perioda, bez ikakvog reda i koncepcije, ušnirane u nasumičnu petlju. 
Da se barem neko potrudio da pesme organizuje u smislene blokove od po pet komada, bilo bi mnogo bolje. Takav koncept je za današnje radio stanice nerešiv problem jer čovek za miks pultom je tonac, muzički urednik, po potrebi voditelj i ko zna šta još… Ne znam samo ko im plaća reklame i od čega žive kada ono što emituju nije ni za… 
Ovakve pesme neće imati milione pregleda na Cevki, albume sa kojih potiču preslušaće samo šačica posvećenika iz celog sveta i o njima će se pronaći tek pokoji tekst na Internetu. I to ako se dobro potrudite.
A zavuku vam se u glavu čim ih čujete.
Pre petnaestak godina, tokom jedne od onih noći kakve svako od nas priželjkuje, Šef i ja smo se, sedeći u mojoj sobi, upuštali u opake razgovore. Pijuckali smo dobro vino, pušili k’o smukovi, a muzika nam je bila samo zvučna kulisa. Sve dok, u gluvo doba noći, nisam potegao album Davida Crosbyja If I Could Only Remember My Name (1971).
Posle toga smo samo ćutali, svako sa svojim mislima. 
Mada, mora se priznati da je ove momke verovatno dotakla neka viša sila ili makar proviđenje… Jer, kako drugačije objasniti vrhunski brit pop iz, da izvinete na izrazu, Amerike?
Kao što znate iz trista mojih pominjanja do sada, ja sam obožavalac, poštovalac i donator internet radio stanice Radio Paradise. Bill Goldsmith je heroj iz stare garde radijskih voditelja koji nije bio na prodaju, jer nije mogao da podnese u šta se to radio pretvorio u talasu globalizacije poduprte liberalnim kapitalizmom. 2000. godine je pokrenuo muzički radio na internetu, gde je očigledno uspeo u nameri, jer RP se intenzivno deklariše kao antikomercijalni, a jedini izvor prihoda su donacije dobrovoljaca i prihodi od predmeta sa logotipom radija.
Recept RP je prost: Bill pusti nekoliko numera, vešto povezanih nekim ključnim atributima (ključna reč iz naslova, tema, tempo, izvođači, čak i tonalitet), ne prekida ih i ne oštećuje džinglovima. Posle (najčešće) pet stvari, uključi se Bilov glas (ponekad uživo, ponekad samo vokalni džingl od nekoliko sekundi, tipa “You are listening to Radio Paradise. Thanks for tuninig in!“) i to je sve! A materijal je eklektičan: od middle of the road rocka do Americane, od , od Hanka Williamsa do Led Zeppelina… Najvažnije od svega: ova stanica ne orgija u jednoj eri, nego stalno dodaje muziku; ne prođe nedelja da se na plejlistu ne doda bar desetak novih numera, često i više. A informacije o tome što slušam uvek mogu da nađem na sajtu, koji je prost k’o pasulj i sadržajan taman koliko treba.
Zahvaljujući tome, Radio Paradise je postao moj glavni neposredni izvor saznanja o novoj muzici. Broj onih koje sam otkrio na tom radiju je postao sad već poprilično velik. Recimo, ovo.
Poslastica.
Reizdanja su mi postala sve interesantnija. Ne znam odakle diskografske kuće izvlače neke od tih potpuno zaboravljenih albuma, ali su meni interesantni. Jer, većina od onih koje sam uspeo da preslušam su pravi mali dragulji.
I nemojte da se brinete zbog bendža u naslovu, nije ovo ni bluegrass ni country muzika. 
So come all you warriors who live for the fight,
Come listen to somebody, somebody who might
Have been there before you and they have the right,
They’ve been dying to tell you the score.
The old warriors don’t want you to hurt any more.
Lepo CSNY pevaju i imali su najbolje namere… Još samo da ih su ih čuli oni koji odlučuju o koječemu što se i nas tiče.
