Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Mi “muzičari” na blogu imamo zajedničku tabelu u kojoj proveravamo o čemu smo već pisali. No, dešava nam se, što zbog godina, što zbog različitog razmišljanja o istoj pesmi, da je ponovimo. Ne mari, dobre muzike nikada na odmet. Danas sam bacio pogled na dotičnu tabelu i odmah se pokrio ušima.
Šef je već u par navrata napisao hvalospeve Brianu Augeru, a ja nisam ni reč napisao o jednom od mojih omiljenih singlića svih vremena.
Evo, stidim se i odmah krećem u akciju.
Romantične drame ne spadaju u moj omiljeni filmski žanr. Al’ kada mi je gospođa rekla da su sve njene prijateljice odgledale “Dirty Dancing” i da je film fantastičan, meni je ostalo samo da kapituliram. Dok je ženski deo publike u bioskopskoj sali uzdisao za lepotanom Patrickom Swayzeom, ja sam se samo na trenutke uključivao i “pratio fabulu radnje”.
A ona je pravolinijska i predvidljiva.
Dilema iz naslova nije aktuelna jer je i nema – sve ljubavne boljke vremenom prođu. Ova ubitačna verzija klasične pesme je samo dobar povod da prozborim koju o nečemu drugom.
Pustite najglasnije jer samo tako ima smisla. Da na pravi način čujete “Glas” u akciji.
…tom svojom muzikom. Malo me deranžira što ni posle četiri banke intenzivnog slušanja muzike ne mogu da objasnim šta je to, ali dobro je, pa ne marim.
Besprekorna muzika.
Ako su priče iz brojnih knjiga tačne, Beatlesi su ovu pesmu pokušavali bezuspešno da snime u više navrata. Snimili su je tek kada je njen autor, George Harrison, doveo svog kuma u studio. Iako je ostatak Velike četvorke bio gadljiv na gostovanja muzičara van grupe, Harrison ih je nekako ubedio da se Eric Clapton prihvati gitare na snimanju i odsvira solo.
Tako je napisana još jedna stranica muzičke istorije.
Moja kompilacija “za podizanje raspoloženja” još jednom se pokazala učinkovitom – za nekih osamdesetak minuta slušanja zaboravio sam na politiku, novinske naslove koji me plaše, domaće i strane zvezde i njihove gluposti… I, naravno, sve ostalo što me tišti i tera u loše raspoloženje.
Iako sam se uz kompilaciju drao iz sveg glasa, komšije mi još uvek nisu pozvonile na vrata. Verovatno im se svidela muzika koju sam im pustio. 
Postoji muzika koju slušam retko, ali rado: uobičajeno se tada zapitam “a zašto ja ovo ne slušam svakog dana?”, karikirajući pritom ideju da sam uvek raspoložen za tvrde note koje se urezuju direktno u sinapse. Tada priznajem sebi, nevoljno ali iskreno, da je ponekad teško odabrati baš takvu muziku.
Rory Gallagher. Veliki Rory: nije mi se posrećilo da ga gledam uživo. Otišao je pre vremena.
Auh, jebote.
O nekim pesmama koje su stare i više vekova već sam pisao. Ova je (relativno) mlada – nema joj ni pedeset godina i zvuči baš kao da je nastala iz (guščijeg) pera nekog danas nepoznatog srednjovekovnog trubadura.
Kao i obično kada su ovakve pesme u pitanju moram da počnem sa malo (h)istorije.
Pored nesumnjivog muzičkog talenta i sklonosti ka ekstravaganciji bilo koje vrste, muzičar kojeg poznajemo pod umetničkim imenom Prince (i još nekim) strastveno je voleo žene. Tabloidi su redovno pisali o onima za koje je bio emotivno vezan: Kim Besinger, Madonna, Carmen Electra, Susanne Hoffs… Skriveniji od javnosti, deo njegovog harema su bile muzičarke sa kojima je sarađivao: Vanity, Sheila E, Susan Moonsie… Spisak je povelik. Šta se između Princea i njih dešavalo ne bih znao da kažem, ali se on, u maniru dobrog domaćina, o njima brinuo tokom celog života na razne načine. Najčešće iskreno podupirući njihove sopstvene karijere.
Jedno od poslednjih pilića iz njegovog velikog kokošinjca bila je Tamar Davis.
Сантана се, зачудо, много држао свог матерњег шпанског, кад у тексту, кад у наслову. Тако је и његов најчувенији инструментал, бар по наслову, на шпанском. Шпански у ствари не знам (мада понекад и погодим), тако да ме немојте држати за реч да је наслов преведен како ваља.
Ово је извођење у Мексику Граду, непознате године. Звучи веома близу оригиналу са винила, који се, дакако, и данас зна напамет.
