on pripada onoj vrsti stvaralaca koji sebe neprekidno izbacuju iz zone komfora, istražujući nove granice. Zato su njegovi horizonti daleki i široki.
Rivalitet između grupa Oasis i Blur početkom devedesetih je podsećao na slične priče koje su se već dešavale. Bio si za jedne ili za druge – nije bilo sredine. Iako su Oasis imali više hitova i postali sinonim za muzički žanr britpop, Blur su, nekako, barem meni, bili intrigantniji. Kao i Suede i Pulp, uostalom. Dok su se braća Gallagher stalno svađali i punili stranice žute štampe, Damon Albarn je predvodeći Blur pokazivao sposobnost da svoju muziku neprestano menja.
Koliko god da smo navikli na njenu sklonost ka promenama, ovako nešto teško da smo mogli očekivati.
The Pretenders je jedna od retkih grupa od pre četrdesetak godina koje i dalje prilično redovno slušam. Razlog je jednostavan – njihovi albumi su puni odličnih pesama, Chrissie Hynde je fenomenalna pevačica i autorka, a naročito je za poštovanje njena sposobnost da u okviru zvuka grupe stalno pravi male pomake i tako donosi nešto novo.
Iznenađenjima nikad kraja: neprekidno otkrivamo neke muzičke dragulje koji su uspeli da nam promaknu u vreme kad su nastali. Život je očigledno prekratak za svu dobru muziku koju bismo hteli da čujemo…
Možda vam se čini, čitajući naše tekstove, da smo svi mi ljudi koji žive u nekakvom džuboksu u kome se neprestano vrti dobra muzika. Tak utisak je jako varljiv, jer imamo i sopstvenih obaveza, pa se često desi da danima i ne slušamo muziku. Kako hleb koji jedemo zarađujemo glavom, svaki povratak u rutinu koja podrazumeva nenametljivu zvučnu kulisu koja ne remeti koncentraciju jedva dočekamo.
Ostaje nam samo da se prisetimo gde smo prethodnog puta stali i šta smo u međuvremenu propustili.
Odavno više nemamo vremena da se upuštamo u detaljna preslušavanja i istraživanja kao što smo to nekada činili.
Ovaj prilog je svojevrsni ekvivalent otvorenog pisma koje u svojstvu vlasnika ove stranice upućujem onima koji su… Ma, prepoznaćete se sva trojica.
Primetili ste ili niste, šta ja tu mogu u bilo kom slučaju, da je štogod opao tempo objavljivanja u vašoj omiljenoj muzičkoj rubrici, uostalom i na čitavoj Suštini pasijansa. Ne mislim amo na uobičajeni letnji raspust, koji je već za nama. Razlog tome je prozaičan: samo jedan samuraj je ostao da brani beskonačnu poljanu koju smo onomad još zauzeli, a koliko god da je njegovo srce veliko, pogled oštar, ruke snažne, a katana britka, teško je ili nemoguće da zaustavi baš svaku promaju koja tu navali. Onaj drugi samuraj, koji je već imao manje posečenih glava od onog prvog, još nije došao k sebi nakon nekih iznenađujućih iskustava koje je tokom leta doživeo, pa je sve do sada uspešno izvrdavao, obilato koristeći svoje bajate i nadasve prostačke izgovore da ništa ne doprinese životu Suštine pasijansa – sad već predugo.
Zamalo da nam blog ispadne siroče, skloni bože i sačuvaj.
Pa, da se malo protegnemo i vidimo šta ćemo dalje.
“Važno da je slatko”, glasila je jedna od parola muzičke industrije sedamdesetih. Poigravanje na granicama kiča i rastezanje fraza iz “pravog” hard rock miljea doživelo je svoj vrhunac u repertoaru dobro očešljanih dugokosih mladića koje je televizija na Ostrvu protežirala.
Mistifikacija i medijske priče oduvek su bile sastavni deo muzičke industrije. Recimo, onomad u Londonu, dok smo se svi mi u SFRJ pržili na novi talas, jedva da sam pronašao nekoga od vršnjaka koji je znao šta je to. Retki su u to vreme čuli za Sex Pistolse, a na pomenu The Clash, The Jam ili The Stranglers su samo slegali ramenima. Njihov pogled na muzički svet je bio ograničen na televizijsku emisiju Top of the Pops u koju su moji junaci slabo zalazili.
Retko mi se dešava da na nekom albumu sretnem imena koja znam, a za samu grupu po prvi put čijem. Vođen znatiželjom, otrkrio sam neke vrlo interesantne stvari.
Sa reizdanjima nekih retkih albuma se nikada ne zna kakav će utisak da izazovu na mene. No, ima i onih koji znaju da me iznenade. Jedini album britanske grupe Eclection je nekada bio istinski raritet do svog ponovnog objavljivanja. Ispostavilo se da je to bio odličan potez, jer je u pitanju jedan od nepravedno zanemarenih dragulja britanskog folk rocka sa kraja šezdesetih.
Ako za grupu uopšte možemo kažemo da je britanska jer sve što se dešavalo oko nje je pomalo čudno.
Inventivne šezdesete… Kako se šta sa jedne strane Atlantika pojavljivalo, tako je morao da usledi odgovor s druge strane.
Pojava Boba Dylana početkom šezdesetih bila je ozbiljan potres u tadašnjem muzičkom svetu. Njegove pesme su bile dugačke, pune netipičnog nativa uz korišćenje pesničkog jezika punog stilskih figura, o škakljivim stvarima je govorio direktno i bez pardona, a demonstrirao je lakoću izvođenja – za nastup mu je bila potrebna stolica, usna harmonika i gitara. Dva važna albuma Freewheelin’ Bob Dylan (1963) i The Times They Are A-Changin’ (1964) su brzo pronašli put do publike.
Britanci su malo sporije odreagovali na trend koji je Dylan uspostavio.
Leto je na isteku, uz možda još poneko malo iznenađenje koje će nam prirediti pre nego što se potroši. Taman da se prisetimo starog sna o idili letnjih dana na mestima kojima ni vrućina ne može ništa.
Ne znam kako ste vi podnosili letnje vrućine koje su nas snašle. Nama, “prirodnim plavušama”, nimalo nije lako čim termometar prebaci 30 stepeni. U tom trenutku nam se učini da nas Sunce naprosto lovi svojim zracima, a dnevne aktivnosti se pretvaraju u potragu za hladovinom jer nema šanse da se sačuvamo i nabacimo na sebe nekakvu fancy bojicu već samo neku vrstu ružičaste koja podseća na viršlu tek izvađenu iz pakovanja.
Nemojte da grešite dušu i da bluegrass svrstavate u muziku prazilukovića. Pre svega, to je veoma zanimljiv spoj raznih uticaja muzike doseljenika. A potom, to je neverovatan poligon mnogih velemajstora na žičanim instrumentima.
Iako ga najčešće smatraju podvrstom country muzike, bluegrass je više od toga. Ukorenjen u tradicionalnoj muzici koju su prvi doseljenici u Ameriku poneli iz svojih domovina, zgodan je miks žanrova iz Engleske, Škotske, Irske i Velsa koji su stopili, vremenom, sa uticajima nove sredine, pre svega jazzom. Od njega je pokupljena sloboda u interpretaciji i sklonost muzičara ka improvizaciji.
Uobičajeno je da se svira na akustičnim, žičanim instrumentima, a poslednjih par decenija doživljava renesansu. Danas više nije neobično da se čuju i izvođači koji su se donekle elektrificirali.
Uprkos pozamašnom broju godina (82), Mavis Staples i dalje ne miruje. Ove godine je objavila dva albuma, jedan studijski i jedan uživo, koji su, sasvim očekivano, poslastica za svačije uši. No, oni su bili samo povod da se latim snimaka The Staples Singers, porodične manufakture čije sam pesme otkrivao i u njima uživao tokom sedamdesetih.
