Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
O mestu grupe The Beatles u istoriji popularne muzike XX veka odavno je sve rečeno. Dobro se sećam histerije koju su izazivali kod obožavatelja, ali se ne sećam da je nešto slično bilo ko ponovio proteklih decenija. Uz njih, moderna muzika je postala umetnost. I odličan posao.
Rock & Roll je, napokon, odrastao i uozbiljio se.
Cause I’m not waiting for a secret
I don’t want to hear a lie.
Don’t want the promise of tomorrow
Give me your heart tonight.
Pravi frajeri oduvek su znali kako… 
Wake up baby
Listen to me
It’s time to open your eyes
Snap out of this dream
Tema pesme je trivijalna, ali ne i povod da nešto napišem. 
Sinoć mi je Šef diskretno stavio do znanja da slavimo obljetnicu bloga te bi bilo zgodno da mnogo ne filozofiram u prilogu.
Raspali nešto veselo! – reče.
Raspalio bih ja odmah, ali na šta god da pomislim, odmah počnem pesmu da muvam po glavi i zaključim da nisam nešto zadovoljan izborom.
Matori Buridanov magarac se nikada neće promeniti. 
Od kako su se Srbi religiozno osvestili, svačega smo se nagledali i naslušali. Od novokomponovanih “vernika” ne može čovek da ostane živ, likovi “uglednih umetnica” krase zidove crkava, a svaka šuša se našla pozvanom da svakodnevno okolo deli packe.
Nije to samo naša specijalnost. Ni oni “razvijeni” nisu imuni na slične stvari. Rokeri, koji sebe često smatraju “umetnicima”, znaju često da zalutaju u religiju i da pokušaju da budu “mudri”. I, uglavnom, završe neslavno. Na prangijanje hevi metalaca i koketiranje sa satanizmom neću ni da trošim reči.
Hrabar je onaj čovek koji se jednako plaši kao vi i ja, ali je u stanju da strah kanališe, potisne i prevaziđe snagom svoje volje, što traje taman toliko koliko je potrebno da se uzrok straha pobedi.
Lepo je Grba ovo sročio. Sa ovom rečenicom u glavi, odlučim da se suočim sa svojim najvećim strahom.
Imati veliku fonoteku & muzičku arhivu je lepa stvar, a voditi računa o njoj je već druga priča. 
Pre nešto manje od dve godine pisali smo u ovoj rubrici o Deodatovoj verziji Štrausovog “Also Sprach Zarathustra”. Izgleda da su brazilskim muzičarima funky obrade u krvi…
O Danielu Salinasu nema mnogo toga na Mreži, nikakve zvanične stranice, Wiki odrednice i slično. Ono što smo uspeli da iskopamo je da je ova obrada objavljena na njegovom drugom i poslednjem studijskom albumu, “Atlantis”, snimljenom 1974. godine. Njegov album prvenac, “Paz amor e samba” je, što se po naslovu da naslutiti, bio u sasvim drugačijim muzičkim vodama.
And everything under the Sun is in tune
but the Sun is eclipsed by the Moon…
Iz sasvim očiglednog razloga (koji ipak nije baš toliko očigledan kao onaj 11. avgusta 1999.), danas slušamo finale jednog od najvažnijih albuma rock muzike.
“Padaju kao snoplje”, primetio je moj prijatelj. I stvarno, kada malo razmislim, ne može da prođe ni nedelja dana da neki od mojih/naših junaka ne krene na Neko Bolje Mesto. Moji Moravci bi mudro procedili kroz zube: “Opet je neka rednja.” A meni ostaje da se nadam da neću uskoro da završim u istom paket aranžmanu.
Neću ni da mislim o tome. Ionako neću moći da odaberem ni vreme, ni mesto – zna se ko će to da uradi umesto mene.
You’ve got a lot
But all of your money and stuff
Just isn’t enough to buy what I can give
When things get rough
Na današnji dan 1989. godine jedna radio stanica u Kaliforniji uništila je bagerom, u znak protesta, sve ploče Cata Stevensa zbog njegove podrške ajatolahu Homeiniju. U znak protesta protiv bilo kakvog čina uništavanja muzike, Suština Pasijansa danas pušta jednu sjajnu stvar koju je Stevens uradio zajedno sa Eltonom Džonom.