Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Ja sam tvoj trenutni lek za trenutnu lošu situaciju
Trenutni spas trenutna doza protiv straha dosade i sna
Blago tebi, prijatelju, to ti je dovoljno. Meni ne. Ne želim biti progutan povremeno, u precizno izmerenoj dozi da ne poremetim ostale funkcije organizma, s malo vode da lakše skliznem. Višak će biti izlučen. O kontraindikacijama i merama opreza posavetovati se sama sa sobom.
Pojačati prilikom slušanja, naročito onaj središnji deo gde čujem sirene iz svoje glave.
Božić je, red je da i mi uletimo malo u to raspoloženje!
Božemesačuvaj, kad sam prvi put otvorio ovaj video učinilo mi se da je u pozadini zgrada Narodnog muzeja, što bi značilo da su se Pistolsi uslikali “kod Konja”! Jeste da sam gledao Johnnyja Rottena pre nekog vremena na Ušću, ali bila je to sasvim druga predstava…
U odlukama koje donosimo nikada nije moguće zadovoljiti istovremeno i glavu i srce…
…jedno od njih uvek izvisi.
Postoji određena ležernost koju iskusni muzičari postignu tokom vremena. Iskustvo i sigurnost da stil kojim stvaraju ima prolazan karakter, ali da ipak mogu da prodaju sve što naprave, nedvosmisleno vodi u pozitivnu povratnu spregu. Sloboda ti daje polet, polet ti daje nove ideje, ideje se momentalno pretvaraju u rezultat, time postaješ posebno zadovoljan, kreće talas za talasom… To može da traje i veoma dugo. U nekim slučajevima, kao što je to bilo sa grupom Pink Floyd, talas kreativnosti je kanalisan tokom napornog višemesečnog rada u studiju, gde su se prvobitne ideje lagano brusile dok se ne pretvore u muzičke dragulje. Kod nekih drugih, metež u glavi je bio neophodan poticaj da se stvori pravi groove: ekipa svira od sumraka do jutra, magnetofon ostaje uključen dok svi ne izađu iz studija, pa šta ispadne.
Pesma koju danas slušamo je nastala baš tako. Ali, bolje je da ovoj priči damo prikladnu podlogu o dešavanjima koja su dovela do prilike da ovakvo prženje grupe The Rolling Stones ostane zabeleženo za sva vremena.
Teško mi je da se setim neke druge pesme sem “Nights in White Satin” koju ni jedna valjana kompilacija koja se vraća u prošlost ne može da omane. Uz tu pesmu su se odvajale ženske – a one će reći da su se uz nju zaljubljivale. Kako god bilo, svodilo se na isto. 
Koliko je ova pesma učinila da The Moody Blues steknu planetarnu slavu, ne dovodi se u pitanje. Meni se ipak čini da im je učinila lošu uslugu stavljajući ostale njihove pesme u drugi plan.
Ova moja teza često je izazivala polemike. Većina sagovornika nije se slagala sa njom smatrajući da sam previše strog kada je u pitanju jedna velika grupa.
Oponenti su padali su na jednostavnom pitanju:
Koje još njihove pesme znate?
Kada se grupa umori i ponestane joj inspiracije, obično se raspadne i penzioniše. Fanovi malo pate, malo slušaju stare albume, a muzičari se raspu po drugim/novim grupama, već kako se ko snađe.
Danas imamo slučaj uskrsnuća. I mene je prijatno iznenadio.
No, da krenemo sa pričom ispočetka.
Sa Аквариумom sam se sreo ko zna kad i kako, ne znam više ni šta sam tražio ni gde sam našao. Ima tome već desetak godina, i još nisu nestali sa moje plejliste. Čak sam jednom i prevodio stihove Борисa Гребенщиковa, koliko da pokažem ćerci kako drugi prilaze Japanu (u pesmi “Пока несут сакэ“).
Pesma, koju bismo loše preveli kao “noga sudbine” se u stvari zove “Ud Sudbine” (vidi uživo ovde). Zašto sam ovog puta stavio razglednicu kad ima toliko živih snimaka? Zato što je razglednica odlično urađena, zahvale idu Кевинu Дж Вейрu, svaka mu čast.
Nastavite sa čitanjem… “Ud sudbine”
Gravedigger, when you dig my grave
Could you make it shallow so that I can feel the rain
Ne, nema pregovora sa grobarom. On zna svoj posao i ne dozvoljava imitacije. Kako god okreneš, sve nas isto čeka. Nama tad bude svejedno. Oni koji ostaju pate.
Priče o smrti nemaju mnogo smisla ako nisu, zapravo, priče o životu. Ima jedan među muzičarima koji čak i tuđe priče ume da ispriča bolje nego oni koji su ih smislili, jer je preživeo više nego većina drugih i razume sve što drugi ne mogu. Čak se izmirio sa svima, uključujući Onog Gore, da kad mu kucne čas to ne bude neki problem ni njemu, koji ide dole, ni onome sa lopatom, koji ga tamo smešta.
I can do wheelin’, I can do dealin’
But I don’t do no damn squealin’
I can dig rappin’, I’m ready!! I can dig scrappin’
But I can’t dig that backstabbin’
Čekao sam uzaludno. Od početka avgusta, svakih par dana proveravao sam stranicu “uskoro” beogradskih bioskopa, nadajući se da će se jednom na njoj pojaviti najava za projekciju filma “Get On Up”, biografije kuma soula. Čekanje je prestalo, juče se na torrentima pojavila blueray kopija, što znači da mogu da se ubrišem za gledanje na velikom platnu.
Danas nećemo da preturamo po istoriji, iako naslov tako sugeriše. Za ovu pesmu sam se upalio još proletos, no nije mi se dalo da napišem nešto o njoj. Razlog je vrlo prost – nisam mogao tačno da utvrdim o čemu se u njoj govori, njen tekst nisam mogao nigde da pronađem, a uši su se u više navrata pokazale kao nepouzdane… Sa svim zvukovima koji se nalaze u drugom planu, teško je rezlučiti o čemu se na snimku peva.
Jesam li se, u međuvremenu, pomerio korak napred? Nisam.
Oficijelni spot u kome par dobrih sisa ima važnu ulogu nije više dostupan. Iako mi je Cevka obećavala da mogu da ga pogledam ako se prijavim na nju sa svojim nalogom, nije pomoglo. Ne kapiram zašto je to tako. Ako je u pitanju promocija albuma, valjda je logično da što više ljudi pogleda spot.
Tako ostadosmo na rezervnoj varijanti.