Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Ovih dana engleska štampa se raspisala o neuobičajenom potezu koji je napravio Robert Plant. Već nekoliko meseci se šuškalo da će Led Zeppelin ipak odsvirati još jednu turneju i oprostiti se od publike za sva vremena. Bio bi to grandiozan poduhvat u logističkom & finansijskom smislu i predstavljao bi garantovano uspešnu investiciju za sve učesnike.
Tražio se investitor koji je dovoljno moćan da sve to isprati.
Nesrećna kovanica World Music, po mom dugogodišnjem iskustvu, prosečnog slušaoca najčešće asocira na naše narodnjake. Kao da svaka država nema svoju sopstvenu kulturu, tradiciju i sve ostalo što je specifično za nju. Da li se to nečijim ušima dopada ili ne, stvar je ličnog izbora i afiniteta. Zato ne treba donositi ishitrene zaključke sve dok se ne baci uvce na neki egzotični materijal jer, obično, sledi iznenađenje.
Kakva je muzička scena u Indoneziji? Iskreno, nemam pojma, čuo sam samo dva albuma koja dolaze odatle. Zanimljivo, oba su odlična! 
Današnju pesmu sam nekada mnogo slušao. Kako moja sećanja postaju sve nepouzdanija, čim mi se javila, potražio sam je na Cevki. Jedva sam je pronašao, ukupno jedan pogodak . Kako smo već naučili da onoga čega nema na netu ne postoji ili nije ni postojalo, odmah da spasavam ono što se spasti može.
Uzgred, videćemo da neka rado posećena mesta, na koje se i mi sami pozivamo, i nisu tako referentna. Štaviše, nude pogrešne informacije.
Kako da opišem osećaj kada naletim na neku muziku za koju mislim da ne postoji? Naravno, tresnem se u čelenku i odmah sednem u omiljenu fotelju. Za svaki slučaj. 
Kartaroši kažu da mu ovo dođe “kao kec na desetku”. 
A ja počnem da slažem kockice…
Koliko shvatam, posao nas koji na ovom mestu predstavljamo razne ljude i događaje jeste da ukažemo kako muzike vredne slušanja (upravo one muzike koja nas menja) ima sasvim dovoljno.
Nama koji ili imamo i previše muzike u raznim oblicima (o čemu je Peacock već govorio) ili imamo razvijene mehanizme dolaženja do dobre muzike – iz čega sledi da imamo previše godina da bismo se pravdali naletima hormona u mozak (sve ovo pod uslovom da za mušku krizu srednjih godina ne krivimo biohemiju) – sada može biti nebitno kako početi slušati muziku. Svakako, mi se sećamo svojih početaka, koji su obavezno povezani sa oskudacijom: ili nije bilo muzičke opreme, ili je to što smo imali bilo traljavo, ili nije bilo ploča, ili su ploče koje smo imali bile traljave. Ali naše priče su već u domenu uzimanja unuka u krilo – čak i ako mi za to nismo spremni. Danas je kompletna muzika dostupna svakome odmah, a svako ko do muzike može da dođe momentalno ima na čemu i da je sluša (živele integrisane zvučne kartice!) Pa kako onda početi, sa koje strane skočiti u nepregledni okean koji ne garantuje ništa osim odlične zabave? Evo jednog predloga, verovatno netačnog ali i sasvim nekonvencionalnog.
Kao potpuni stranci, sa staklom u očima
Sa staklom u srcima, na licima
Ako me jednog dana, u dalekoj budućnosti, unuci budu priupitali kako je bilo u moje vreme, šta da im odgovorim?
Ma, nisam pojma imao da je taj uvod u ritmu jedanaest četvrtina. Ja sam to video kao tri takta po tri udarca, a onda dva udarca kao skok na sledeći krug: to beše prosto 1-2-3, 1-2-3, 1-2-3, 1-2. Nisam brojao od jedan do jedanaest. Falio je jedan udarac u poslednjem taktu, ali sve je zvučalo kao da ne fali ništa. (…) Duane je rekao “Čoveče, ovo je super, nisam pojma imao da kapiraš 11/4!” Naravno, odgovorio sam mu nešto poput “11/4? Šta ti je to?”. Duane je samo rekao: “OK, krele, pokušaću da ti nacrtam.”
Ovako je Gregg Allman opisao svoj autorski momenat na “Whipping Post“, najznačajnijoj pesmi koju je napisao u karijeri (i ponovo: najznačajnijoj; neću se izjašnjavati da je najbolja, jer nisam budala: postoji ne manje od deset numera, a ja ih znam i više, koje mogu da nose isti epitet). Taj opisani trenutak kreativnog nadahnuća, kada je Gregg za pet dana napisao pet pesama za tek osnovanu grupu svog brata Duanea (dve je već imao), danas je deo nekih od najvažnijih stranica istorije rock’n’rolla, i to – kako stvari danas stoje – sa upravo ispričanim poslednjim poglavljem priče.
Danas slušamo The Allman Brothers Band, grupu koja je ne samo najveća southern rock grupa, već grupa koja je osmislila southern rock u obliku koji danas pod tim imenom smatramo. To je određeni kanon u načinu sviranja, aranžiranju i atmosferi energične prevashodno gitarske, ritmički moćne muzike koja nije cajun jer je previše istočno, a nivo adrenalina i testosterona je previsok da bi se nazvalo blues.
Povod za današnji susret sa tom važnom grupom je dvostruki. Nego, da zasviramo tih jedanaest četvrtina, pa da nastavimo priču.
Nastavite sa čitanjem… “Poslednje skidanje sa stuba za bičevanje”
Ovo svita u naslovu služi samo za plašenje sumnjičavih. Ništa danas od klasike, to ćemo kada budemo bolje raspoloženi. Svi odreda.
Kako bismo iskoristili poslednje trzaje lepog vremena, Junior i ja smo se dali u skidanje prašine sa vinila. Naizgled lak posao. I jeste ako imate malo ploča u svojoj zbirci…
Ja ih imam mnooooooooooooogo. I previše. 
I spent a lot of time alone
And when I’m gone you won’t remember my name
But I ain’t never been nobody’s boss but my own
And I hope that you can say the same
(Todd Rundgren, Some Folks Is Even Whiter Than Me)
Ovih se dana navršilo četrdeset godina od izlaska albuma Todd Rundgren’s Utopia na svetlost Sunca. Stoga danas nigde ne žurimo (nedelja je, ljudi moji!) i slušamo uvodnu numeru albuma. Iskoristićemo ovaj trenutak i da se upoznamo sa imenom i delom Todda Rundgrena, kompozitora, producenta, multiinstrumentaliste, multimedijaliste… to jest, da nežno zagrebemo površinu ovog multimonstruoznog fenomena, čoveka koji se i širinom i dubinom i trajanjem opire bilo čijim očekivanjima i propratnim katalogizacijama. Za početak, jedno upozorenje nije na omlet: pesma koja sledi nikako ne odražava ukupnost rada Todda Rundgrena, baš kao što primeri dati u nastavku teksta nikako ne odražavaju cele albume na kojima su objavljeni. Ne šalim se, smatrajte se upozorenim.
Nikada nisam hteo da budem rock zvezda. Uvek sam hteo da budem muzičar koji svira i stvara, takozvani ‘working musician’, radije nego tip koji će imati milione. Svirati za ljude koji će to prepoznati i nagraditi, pratiti muziku i biti tamo gde se nešto novo događa. Da sam bio u, recimo, The Rolling Stones, to ne bih mogao ostvariti.
Ovako je Jack Bruce opisao svoju životnu filozofiju u jednom od poslednjih ovogodišnjih intervjua.
Treba nekako završiti ovaj naš skromni hommage velikom muzičaru…