Grešna mi duša.
Sve vreme pričam o čoveku iz vizure rock’n’rolla, a pritom i vrapci znaju da rock’n’roll, ni kao muzički žanr ni kao ideološki pokret, a pogotovo ono najvažnije – kao način života – nije bio mentalni, životni niti radni prostor Jacka Brucea. Taj čovek je bio neiskvareni džezer u duši, a štogod nepokoran u svom delu.
Šta ovaj lupeta, sad ćete vi pitati. A Cream? A ono juče sa Westom i Laingom? A sve ono što je ostavljao neprekidno tokom svoje neverovatne autorske i izvođačke karijere?
Zalomio mu se takav jelovnik, to je sve. Drugovao je sa rockerima, svirao sa njima. Ama, on se mrzeo sa Gingerom otkad su se sreli 1961. godine, pa su ipak uspešno svirali u nebrojeno mnogo navrata u rasponu od preko 40 godina. Beše mnogo apsurdnih situacija u životu tog čoveka, a to što je svirao zamalo-pa-pogrešnu muziku više od pola tog života, nakon što je još kao junoša napustio studije violončela i kompozicije, nije najveća od njih.
Naprotiv: kao slušaoci i kao poštovaoci te muzike, imamo sreće što je ispalo tako.
Što rekoše u sižeu jedne biografije o Jacku Bruceu: On je bio jedinstven talenat koji je hteo da bude pionir, a ne samo pop zvezda, i nikad nije imao nameru da uživa u svojoj reputaciji.
E, baš tako. I zato, okanimo se pokušaja da kategorišemo muziku tog čoveka.
