Ako ste nekoliko poslednjih godina proveli ispod nekog kamena ili izolovani od sveta ko zna gde drugde, onda niste obavešteni da se gramofonska ploča vratila na velika vrata u svet zvuka visoke vernosti. Evo jednog zapisa o tome.
Category: Fonoteka
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Kratka suknja, duga jakna
I want a girl with a mind like a diamond
I want a girl who knows what’s best
I want a girl with shoes that cut
And eyes that burn like cigarettes
Lepo kažu Anglosaksonci: “Be careful what you wish for Christmas”. Napraviš lepo ovakav spisak. Sve se ispuni, ali se samo u jednom momentu lupiš po čelu i kažeš sebi: “A zašto nisam stavio na dnu da je poželjno da bude slobodna”. Stoga:
1984
Someday they won’t let you, so now you must agree
The times they are a-telling, and the changing isn’t free
You’ve read it in the tea leaves, and the tracks are on TV
Beware the savage jaw of 1984
Sunce ti žareno, Bowie je ovo napisao pre četrdeset godina a mi to danas živimo!
Doduše, ideja nije njegova. Prepisujem sa Wikipedije.
Lutkar
Pre nekoliko dana sretnem Simu. Na pijaci. I on i ja cimamo kese, pune su nam ruke. Teško je danas biti dobar domaćin. 
Pitamo se za junačko zdravlje, žene & decu, kada on ispali:
– Znaš, čitam ono što pišeš na blogu…
– I?
– Nisi tvrd kao nekada, smekšao si sa godinama.
Da mi je ovo rekla neka ženska, zabrinuo bih se. 🙂 Al’ Sima to da mi kaže… 
Zauvek ću te voleti
Uvek kada se setim Whitney Houston spopadne me neka muka. Sudbina se gadno poigrala sa tom talentovanom & lepom ženom. Kao i sa mnom.
S. je bila pljunuta Whitney, samo joj se boja kože razlikovala. Čak je i fantastično pevala. Iza Whitney su ostale antologijske pesme, a iza S. i mene – ništa.
I da priča ne bi otišla na stranu propalih ljubavi i utopila se u patetici, da se pozabavimo današnjom pesmom.
Ljubav preko žice
Čini mi se da sam već pominjao moj prvi susret sa Zappom. Taj trenutak je bio tako traumatičan da sam ga posle toga godinama izbegavao. No, to nije jedini slučaj. Još jednom mi se omaklo, iako su se svi znaci upozorenja nalazili na samom omotu.
Ne sećam se više ko je nabavio album grupe Atilla. Sa omota su gledala dva blentava lika obučena u srednjovekovne oklope, valjda da asociraju na najvećeg osvajača svih vremena, a jedan od njih, onaj buljavi, imao je frizuru kao je došao sa francuskog dvora iz perioda vladavine dinastije Lujeva.
Ko god da je pravio omot, ne zna istoriju jer je pomešao dve epohe koje deli, otprilike, hiljadu i dve stotine godina. 
Nabujala reka
Pre par dana sam pričao o seriji koja me je oborila s nogu i muzici koja je korišćena kao naslovna tema. Kako su epizode odmicale, utisak se samo pojačavao. A ja sam sve više uživao u fenomenalnom izboru muzike koja je pratila događaje na ekranu. Najzad, nije za džabe T-Bone Burnett ono što jeste – majstor da ukomponuje kvalitetnu muziku raznih žanrova u savršenu celinu, koja teče kao reka.
Iznenađenje je, neočekivano, došlo na kraju.
Daleko od bombi
Već sam pominjao da sam jedan deo života proveo radeći u disko klubovima. Ne ponosim se nešto time da bih tu epizodu stavio u CV, ali nije bilo ni loše. Lova je bila sasvim solidna & neoporezovana, isplaćivala se na vreme, a riba je bilo koliko ti duša ište. Ako zanemarimo tradicionalno zagušljive prostorije koje su smrdele na duvanski dim, alkohol & znoj, moj najveći problem je bila muzika koju sam morao da puštam. Trebalo je izdržati svakodnevno udaranje jednoličnog ritma u mozak. Jedva sam čekao fajront, da pristignu dežurni alkosi i zamole me da na kraju pustim nešto od roka, da provetrimo mozak. 
To je imalo i jednu dobru stranu: rano sam naučio da se neću ‘leba najesti puštajući ljudima ono što volim da slušam. 
U zabiti
Zove me Vule pre neki dan…
– Jesi li gledao seriju?
– Koju?
– Ono što sam ti doneo prošle nedelje.
– A, True Detective…
– Moraš!
Kada mi on kaže da moram, to znači da je nešto jako dobro. Glavnu zvrčku ostavio je za sam kraj razgovora.
Tvoje slike
I’ve been looking so long at these pictures of you
That I almost believe that they’re real
I’ve been living so long with my pictures of you
That I almost believe that the pictures are all I can feel
Kako prolazi vreme, zaboravljamo. Svakog dana nam jedna nova sitnica iščezne iz sećanja. Prvo je to tačan raspored mladeža na leđima, onaj koji sam tako pomno pratio putujući do nekih samo meni znanih odredišta. Zatim pokret kojim zabacuje svoju dugu crnu kosu. Zubić koji nedostaje gore desno… ili beše levo? Ipak desno. Pogled olakšanja ka mobilnom sokoćalu na kojem nema propuštenih poziva, a brojke digitalne vekerice su još u milosti… još malo.
Zaborav je progresivan, i u jednom momentu bi počeli da nestaju delovi lika, jedan po jedan. Verovatno bi, na kraju, ostao da visi samo taj Osmeh, kao kod Češirskog mačka.
Zato hvala slikama, svojevrsnom “refresh” tasteru kao kada nam se stranica ne učita do kraja. Onima koje su poslate u periodu kada je zaborav bilo nešto što smo mislili da neće doći na dnevni red. Neke od njih su pažljivo birane, kako ne bi bilo upliva jednog života u drugi, dva potpuno različita i odvojena matematička skupa u kome ipak postoji zajednički presek. Neke namenski napravljene, za nezaboravak koji je trebalo da premosti dane, a sada premošćava eone.
I bez ijedne zajedničke. Taj mozaik moram da sklapam na montažnom stolu unutar ove lude glave…