Category: Fonoteka

Noć je dobro odmakla. Još sam budan. I još zadovoljno predem, što mi se retko dešava. Stigao sam da napišem prilog i neću da mislim o sutrašnjem danu. Ni o novom tekstu. Red je da se opustim i častim sebe.

To sa opuštanjem ne ide uvek kako bih hteo, pa rešim da pogledam neki od mnogobrojnih filmova koji mesecima čame čekajući da ih pustim. Odlučim se za Stand Up Guys, sve rečunajući da neće valjda Pacino & Walken da me zajebu.

Nisu oni, režiser je to uradio. 

Dok raspremam krevet za spavanje, kreće špica sa onima koji su dali pare za snimanje filma. To me, ionako, ne zanima. A onda, neočekivano, čujem fankoidni ritam prekriven drhtanjem violina i čoveka koji me momentalno podseti na Orisa Reddinga kako peva stihove:

Cold, cold eyes upon me they stare
People all around me and they’re all in fear
They don’t seem to want me but they won’t admit
I must be some kind of creature up here having fits

U, jeee, šta ovo beše? 

Nastavite sa čitanjem… “Teška vremena”

U vreme priprema prvog globalnog koncerta Live Aid jula 1985. godine, organizatori su imali sjajnu ideju. Predložili su Micku Jaggeru i Davidu Bowieu da upriliče zajednički nastup kakav do tada nije viđen na pozornicama: jedan od njih je trebalo da bude u Londonu, a drugi u Americi i da zajednički izvedu neku pesmu. Ideja je propala jer tehnički nikako nije mogla da se izvede sinhronizacija zbog kašnjenja signala. Umesto toga, ostao nam je zajednički singl & promotivni spot.

Izbor pesme nije bio senzacija. Odabrana je Dancing in the Street, što beše prvi hit za grupu Martha & The Vandellas (1964) i, ujedno, jedna od ključnih pesama u formiranju Tamla Motown zvuka.

Imaju li Bowie & Jagger još nečega zajedničkog? Imaju, itekako, mada se, do skora, nije baš znalo. Voleli su istu čokoladu. 

Doduše, nije se odazivala na ime Milka. Njeno ime je Claudia Lennear.

Nastavite sa čitanjem… “Čokolada”

Lilka se vratila iz Beograda. Uvek kada je odlazila kod bake & deke, donosila je neku muziku. Dobro je da se i sećam tih trenutaka. Bili smo klinci i još smo išli u osnovnu školu. Ovoga puta donela je novi singl. Bio je to neki potpuno nepoznati tip. Drečavi žuti omot singlice je naprosto mamio da ga pažljivo proučim. Na njemu je bio kul frajer sa cvikerima i bradicom. Falilo mu je pola glave, a umesto kose, da se popuni praznina, videle su se neke planinčine.

Najčudniji je bio naziv pesme, Tokoloshe Man. I muzika je bila čudna. Ništa mi nije bilo jasno.

Nastavite sa čitanjem… “Vilenjak”

I want a Sunday kind of love
A love to last past Saturday night

Nastavite sa čitanjem… “Ljubav kao nedelja”

Da odmah razjasnim naslov: ja zapravo ne znam da li je Paulu Welleru lako da stvara. Njegova muzika zvuči tako, a nepodnošljivo je razmišljati o tome zašto samo tako malo ljudi to može. To je istovremeno i strašno i divno.

Nije da nije: družili smo se sa Modfatherom i ranije (evo ovde, ovde i ovde, pride Jam ovde). Ali, majstorija nikad dosta, pa šta tu ima da se priča… Zapravo, ima nešto: samo da pustim jednu od meni najdražih iz Wellerovog opusa, i to živu verziju, pa da malo pustim misli da same teku (spasavaj se ko može).

Nastavite sa čitanjem… “Nepodnošljiva lakoća stvaranja”

Kako vreme prolazi, ovo pisanje postaje sve zabavnije. Barem meni. Odvuče me na potpuno neočekivana mesta, probudi mi sećanja & oživi asocijacije na neko vreme koje je bilo sasvim drugačije od današnjeg. Bilo je manje svakodnevnih senzacija & više zabave, a ženske se nisu muvale u četovima, na Fejsu ili slanjem SMS poruka.

Danas sam zalutao na sam početak veselih osamdesetih. Gledao sam dokumentarac u kome Martin Ware (Human Legue, Heaven 17) objašnjava kako su radili produkciju u to vreme i dobijali čudesne zvuke iz modularnih sintisajzera. Jer, polifonih nije bilo, tek su počeli da se pojavljuju.

Bili su opsednuti tehnologijom kao i mi danas, samo malo drugačije. I primitivnije, jer nije bilo semplovanja – lepile su se magnetofonske trake da bi se dobili specijalni efekti.

Nastavite sa čitanjem… “Mi smo detektivi”

Zoćin jučerašnji prilog kao da je prizvao vest. Jedan od čuvenih sinova delte Misisipija juče je otišao na Neko Bolje Mesto.

Johnny Winter nikad nije prestao da svira, ama ni da se odmori od samog sebe. Bio je bolestan godinama, ali prema tome se ophodio kao prema nekoj usputnoj nelagodi. Odmoriće se tek sad: bavljenje muzikom je za njega bila velika borba koja je trajala celog života.

Ova svirka je vrlo ilustrativna za Čoveka Bele Kose: raslojava se u svim pravcima, ne znaš gde će te odvesti. Nema mnogo takve muzike, bez obzira na žanr.

Nastavite sa čitanjem… “Odlazak Belog Desperadosa: R.I.P. Johnny Winter (1944-2014)”

U julu 1967. godine, na vrhu top lista širom sveta šepurili su se Beatlesi sa svojim antologijskim albumom Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Što se mene tiče, mogli su na prvom mestu da ostanu još godinu dana jer taj album, u to vreme, teško da se mogao uporediti sa bilo čime što je do tada snimljeno.

A onda se pojavila pevačica koja ih je za tili čas oduvala sa trona.

Zvala se Bobbie Gentry.

Nastavite sa čitanjem… “Delta Misisipija”

Znate li šta je “pravilo trećeg albuma”? To je trenutak kada se mnogo autora saplete o sopstvene noge. Mnogi od toga ne uspeju nikada više da se oporave i nestanu sa scene.

Objašnjenje ovog pravila je vrlo jednostavno: imaš ideje, napišeš gomilu pesama, okupiš ekipu, vredno radite i, ako imate sreće, snimite album sa najboljim pesmama. Publika se primi, život promeni na bolje, krene žurka bez kraja. I koncerti na kojima se proveri ostatak pesama, da li “rade”. Snimiš drugi album, sve postaje još luđe, na sedmom si nebu i misliš da je celi svet tvoj. A onda iskusni menadžment kaže: “Slušajte dečki, mi smo dugo u biznisu, ako želite i dalje da letite, morate nešto da menjate. Ne možete zauvek prodavati istu foru…”

Tako krene snimanje trećeg albuma, dodaj ovo, dodaj ono što nije bilo na prethodnim, očekivanja su velika, marketinška mašinerija ih podgreva i… To više nije ono što je nekada bilo, a zakucavanje glave o zid je manje ili više bolno. Kako se kome zalomi.

Pravilo trećeg albuma dešava se i najvećima.

Nastavite sa čitanjem… “Španski karavan”

Pa to je pokojni Toza!

Nije baš Toza, već Đuro i njegova Bombaj štampa. Ali jesu povampireni, posle skoro dve decenije, i hvala im na tome – spasili su mi treće veče Exita.

Nastavite sa čitanjem… “Trese, lupa, udara”