Category: Fonoteka

Priznajem, dragi moji, ovo je inicirano poslednjim prošlogodišnjim prilogom u rubrici “Muzika za popodne”, kada je Zoća Peacock turio fenomenalnu pesmu Joea Elyja. Međutim, kako sam ugledao naslov, tren pre nego što ću saznati o čemu je zaista reč, asocijacija mi je otišla u drugom smeru. I tako, ni kriv ni dužan, Joe Ely je morao da se na volšebni način pretvori u imenjaka iz sasvim drugačijeg muzičkog backgrounda – ne baš sa “suprotne strane” muzičke palete (šta god ko zamislio pod tom paušalnom kvalifikacijom), ali svakako sa drugog koloseka koji dolazi iz nekih drugih smerova i vodi ko zna kuda…

Isto je samo to da je stvar neverovatno dobra i da je reč o živom snimku. Ah da – isto je i to da udara na potpuno isto mesto:

Fools in love they think they’re heroes
’cause they get to feel no pain
I say fools in love are zeros
I should know, I should know
Because this fool’s in love again

Predlažem vam glasno slušanje na opremi koja ne štedi bas-registar. Jer sledi jedna veoma vredna solo-partija na bas-gitari, nešto što ne možete čuti svaki dan.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Nastavite sa čitanjem… “Zaljubljene budale (ista meta, isto odstojanje)”

LJ. je, u onim trenucima, imala običaj da mi kaže da sam “bezosećajna životinja”! Ženska pamet svašta može da smisli! Ja sam se samo čudio odakle joj to? Ima oči da vidi & uši da čuje, valjda i srce, da oseća. Šta će joj taj eufemizam?

Neka mi Kjerkegor oprosti, mada poštujem njegov lik & delo, o ženama ne delimo isto mišljenje.

Možda je Lj. potajno čitala njegove spise, pa nešto drugo zaključila svojom pametnom glavom? Ne znam, nikada je nisam pitao…

Za nju, ostao sam, zauvek, “bezosećajna životinja”… Ma koliko to ne bilo tačno!

A ima i nastavak…

Nastavite sa čitanjem… “Zaljubljene budale”

Svakome od nas naiđe loš dan: kada nam ništa ne ide od ruke, kolege na poslu nas nerviraju, deca nam se penju na glavu, žene neprestano zvocaju. Mene to brzo prođe jer, čim osetim da je tako, bataljujem sve, znajući da će svaki moj očajnički pokušaj da stvari dovedem u red proizvesti još gori efekat.

Danas nisam nadrndan, nadrndana je ova pesma. Čim počne stihovima…

Budi dobra prema meni
Zar ne razumeš
Kada sam došao kući
Moram da dišem

… odmah znam i kako će da se završi.

Nastavite sa čitanjem… “Na devetom nebu”

No I’m never gonna do it without the fez on, oh no…

Novogodišnja atmosfera mi ne znači mnogo. Postoje oni sa kojima volim da provodim vreme tokom mirnih večeri, uz vino i možda neke bahanalije i to zbilja nema nikakve veze sa promenom kalendara na zidu i kojekakvim rekapitulacijama. Rekapituliraću kad mi dođe vreme, a ne kad to navike društva nameću.

No, nešto ostaje nepromenljivo za te dane: moje ritualno preslušavanje ranog opusa grupe Steely Dan. Prosto je: uhvatim sve redom, od veličanstvenog prvenca Can’t Buy a Thrill (1972) do nezaboravnog albuma Gaucho (1980), i preslušam ih u jednom dahu, bez preskakanja, bez ponavljanja, bez ometanja. I to je to. Nikog drugog u svojoj fonoteci ne tretiram tako, mada imam ideju da ponovim preslušavanje studijskih albuma, a samo sam jednom to izveo, grupe Led Zeppelin. I pravo da vam velim, niko treći mi ni ne pada na pamet za takav performans.

Pričam ovo i zato što me je juče Olja podsetila na jednu od najluđih pesama u opusu grupe Steely Dan. Hajde, ovako ćemo: pustiću “The Fez“, a onda ću da prepišem deo sadržaja iz “Grbine škole grupe Steely Dan”, napisane za račun BBS-a SezamPro pre četrnaestak godina, koji se baš odnosi na matični album te numere, uz jedan materijalni podatak pride.

Nastavite sa čitanjem… “Nikad bez nataknutog fesa”

Moj prijatelj Steva, čovek velikog i dobrog srca, imao je naviku da me zatrpava muzikom. Ukusi nam se nisu preklapali: njegova muzika se završavala tamo gde je moja tek počinjala. Dakle, negde oko 1965. godine. I dalje od toga ga nikada nije interesovalo.

Ni sam ne znam kojim kanalima je sve to stizalo do njega, ali je bilo redovno. Početkom osamdesetih, kada su video rikorderi bili poriličan luksuz za koji je trebalo odvojiti poveliku svotu novca, a domaća televizija emitovala strane spotove otprilike dva puta dnevno po 15 minuta, Steva je bio moj MTV. Jer, na kasetama koje su stizale iz Švajcarske i Nemačke, među njegovom muzikom uvek bi se našlo nešto i za mene.

Nastavite sa čitanjem… “Berlin me davi”

Neke pesme imaju baš čudnu sudbinu, a svašta o njima može da se napriča. Ovu današnju volim da slušam iz mnogo razloga, još od trenutka kada sam je prvi put čuo. Žacnula me u živac ko zna iz kog razloga, možda ponajviše zato što je direktna i iskrena, a njena poruka jasna.

Žene, baš kao i muškarci, ne vole da budu ostavljene.

Nastavite sa čitanjem… “Duša od čoveka”

Znam barem nas trojicu među Sedam samuraja Skoja (oldvejveri prvopozivci) koji veoma vole pesmu koju danas slušamo; ostale nisam pitao, mada slutim šta bi rekli o njoj.

Pustićemo je i slušati, reći ću vam samo par reči o njoj da biste je pronašli ako ne znate o čemu je reč: jer album na kome se ova pesma nalazi predstavlja abecedu i obavezni sastav svake čestite fonoteke.

Nastavite sa čitanjem… “List u potoku”

Pre neko veče sretnem prijateljicu sa kojom sam delio klupu na časovima solfeggia. Eh, davno je to bilo…

Ona je sada ugledni profesor, podučava đake sviranju i povremeno nastupa. Prisetim se jednog od koncerata na kome je nastupala sa orkestrom i upitam je šta se sa tim projektom dešava… Nema love, kaže, a kad nema love, nema ni svirke. Ko će da izdržava gudački orkestar u zemlji Srbiji.

– A kultura? – malo provociram.

– Kakva, bre, kultura? Sa par prijateljica se strpam u kola, pa sviramo pseudo-klasiku po malo finijim mestima. Kada nas pozovu.

Kako god okreneš, muzičari bilo koje fele, jedan deo svog života provedu u kafani.

Nastavite sa čitanjem… “Palladio”

Kada ste poslednji put napisali pismo? Ne mail, ne SMS, već pismo. Ono pravo, kada pazite na svaku reč i promišljate unapred jer… nema ispravke, ispravljanje svedoči o vašoj aljkavosti i uzbuđenju, nesređenim mislima & emocijama. Mora se ponovo! Ovoga puta bujica reči navire, nešto treba izbaciti, nešto ostaviti… U kantu, ponovo! I opet prazan papir, i opet bujica reči, a reči ponekad ubijaju, zar ne? I opet, sada ću da budem skoncentrisan, reći ću sve što me tišti…

I, tako, u nedogled…

Moja prva prava ljubav nikada mi nije napisala pismo. Dovoljno je da me je volela da pisma nisu bila potrebna… Dok me je volela…

Nastavite sa čitanjem… “Pismo”

…i za šlagvort jurenja sa policijom noću po parkovima.

Pomenuh juče svoju svirku i nekakvo svoje “buđenje”. No, beše faza pre toga, onda kada je l’art pour l’art pristup bio omiljen u jednoj ovećoj gomili, da ne kažem hordi hipika u kojoj je bilo gitara, zvečki, kongi i tarabuka… E, onda smo znali satima da sviramo na neku temu, bez ikakve namere da od toga stvorimo neku prepoznatljivu (ama, ni pamtljivu) strukturu. Prosto, uživali smo što nam se može da sviramo i pevamo, pod uslovom da se to tandrkanje i zavijanje moglo nazivati sviranjem i pevanjem.

Iz naše perspektive, to je zvučalo nalik ovome.

Nastavite sa čitanjem… “Muzici za ljubav…”