Svi imamo neke slike iz ranog detinjstva, bukvalni “snapshot” nekog trenutka koji nam se urezao u pamćenje. Jedan od mojih takvih trenutaka je rano jutro, negde oko 6 sati, u nekim predškolskim godinama – sedim za stolom i pijem belu kafu, čekajući da me majka odvede u obdanište, pritom listam novi broj “Denisa” (sećam se čak i naslovne), a sa radija ide neki divni ženski glas koji je, po mojoj klinačkoj proceni, pevao nešto na italijanskom jeziku.
Poslednjih par godina sam se upinjao da nađem koja je to pesma, ali bez ikakvog uspeha, jer sem melodije nisam ništa drugo upamtio. A onda, pre nekih desetak dana, čuo sam je u kolima mog druga Ugija dok me je vozio od Ajndhovena do Roterdama…
Deca su se smejala i čudila se šta to slušam, a ja sam pokušavao da im objasnim da, iako ne idem u disko i ne gutam tablete sem onih koje mi je moja doktorka prepisala, nisam skroz zarđao i znam da pokrenem noge kada mi neka pesma da povoda. Uostalom, njihovu majku sam upoznao u disku: ja sam izigravao DJ-a, a ona ribetinu! 
Čuo sam pesmu, prokomentarisao da je odlična u svom žanru i zaboravio na nju.
), ‘ajmo pod česmu & tuš. I, dok sam prao zube, pomislio sam da ne bi bilo loše da nešto napišem o toj pesmi i grupi. To su oni ziceri o kojima Grba ponekad govori na Suštini pasijansa: znam o njima sve, svaku pesmu od početka do kraja, svaki ton koji je odsviran… Jedino što ne znam je to gde ću da se zaustavim. 