Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
There’s a moon over Bourbon Street tonight
I see faces as they pass beneath the pale lamplight
Evo, reći ću naglas, a vi uradite sa tom mojom izjavom šta god vam bilo po volji: ovo je jedan od nekoliko najboljih muzičkih komada dvadesetog veka.
I’ve no choice but to follow that call
The bright lights, the people, and the moon and all
Objasniću vam i zašto tako mislim. Iz ličnog ugla.
Beše to iznenađenje iz VHS arhive mog druga…
Nekako ispade da se kod Džigija srećemo najređe, mada i mi ostali smo postali prilično lenji… Govorim o lokalnom kružoku drugara koji dolaze iz različitih pozicija razmišljanja o muzici, sa različitim ukusima i prilično raznorodnim pogledima o vrednosti. Ideja okupljanja je prosta i jebitačno efikasna: prostim ukazivanjem na poneki muzički audio i video materijal, eventualno i razmenom onoga za šta smo zainteresovani. pomažemo jedni drugima da proširimo vidike i, ko će ga znati, naučimo nešto.
Velim, baš kod Džigija smo najređe, ali kod njega stalno neki ekskluzivni materijali. Najgrđe je kad krene da vadi neke prašnjave VHS video kasete (on je jedini entuzijasta te vrste u našem društvu) i da sa njih emituje ko zna kad ulovljene snimke sa televizije. Baš kod njega se desio jedan poseban momenat otkrovenja… Izvukao je neku VHS kasetu i rekao meni:
– Ti ćeš voleti ovo: John Wetton sa prijateljima. Tu je i onaj gitarista, kako se zove, ti ga voliš, svirao je u Genesis…
[EDIT: to nije verzija koja je bila okačena na prvoj verziji ovog priloga. Ostaje aranžman, ali ne i glavni vinovnici. Šta da se radi.]
Prvo mi je trebala cela strofa da ukapiram šta to slušam. A posle… Skupljao sam sline koje su se tokom gledanja razlile po otvorenoj čeljusti…
Ovaj naslov može da se čita na više načina i to ga čini veoma privlačnim.
Danas obraćamo pažnju na onaj derivat bluesa koji dolazi sa Ostrva, koji je spakovan onako kako takva muzika danas treba da se pakuje (pod uslovom da se bavite tim žanrom). Jedino je muka u tome što nema više mnogo velikih majstora koji tu muziku izvode tako da ona ne ispadne dosadna.
Slušaj dobro.
Već pola sata zevam u ekran, a nijedno slovce neće da se ispiše. Blejim, rekao bi sin. U stvari, muči me naslov. Svašta mi se mota po glavi, razne ideje padaju mi na pamet, okrećem ih ovako ili onako… Da ih, barem, zabeležim, mogle bi da posluže u nekom drugom pogodnom trenutku. Ovako, podsećam na dragu R. koja se ne zaustavlja dok pričamo, svašta ispaljuje zbog čega se valjamo od smeha i, kada joj kažem da to pribeleži, nikada to ne uradi. A onda, kada deadline zakuca na njena vrata, zavapi:
– Leba ti, šta smo ono pričali poslednji put?
Stvarno, kako bismo OVO mogli da nazovemo? 
Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče – uključujući i one koje gubimo. Kad porasteš, otkrićeš da si često branio laž, obmanjivao sebe ili patio zbog gluposti. Ako budeš dobar ratnik, nećeš sebe optuživati zbog toga – ali nipošto ne dozvoli da se tvoje greške ponove.
Paulo Coelho
Neko je, nekada, baš gadno naljutio Grahama Nasha pa je napisao ovu pesmu…
O prijateljstvu možemo da razglabamo koliko hoćemo: o tananoj lepoti davanja & prihvatanja, deljenja & razumevanja, padanja, uzdizanja & stvaranja…
Reč “genije” je jedan od devalviranih pojmova modernog doba. U svetu informacija za koji Komšija baš juče reče “Све може да се нађе на мрежи, осим двапут”, teško je pronaći nekog ko je vanserijskog kapaciteta, istinski posvećen nekoj ideji i, najvažnije od svega, potpuno imun na uticaj okoline, čak do mere da zbog svog načina bude žigosan kao otpadnik. A ako i uspe u tome, veliko je pitanje šta će od svega biti, jer mister Dolar danas rešava sva pitanja. Neko poput Tesle se nikad više neće pojaviti – ne zato što neće više biti takvih ljudi, nego zato što će ih pojesti mrak kapitala pre nego što prokljuve.
Proboj u umetnosti ostaje kao jedina šansa za posebne.
Da ozvučim tu sliku, pa da vam dam primer dvojice genija koji su se sreli u tek u prostoru totalne umetnosti.
“U mojoj porodici muzika je bila važan deo života, pa tako i mog odrastanja. Otac mi je bio profesor engleskog jezika, svirao je gitaru, a majka je bila pevačica. Otac je mnogo pio i zlostavljao nas. Imala sam sedamnaest godina kada je prvo ubio majku, a onda izvršio samoubistvo. Mene i sestru odgojili su rođaci.”
Gadan način da se započne život. 
Prinuđena da se snalazi i brine o mlađoj sestri, Shelby Lynne je počela da radi ono što najbolje zna: da peva. Minorni lokalni uspesi, naklonost kritike koja je o njoj pisala kao “obećavajućoj” i titula najbolje nove pevačice koju joj je dodelio ACM nisu joj mnogo pomogli. Na par u to vreme snimljenih albuma pokazivala je samo žanrovsko lutanje. Narednih nekoliko godina ništa nije snimala.
Početkom 2000. godine, baš u vreme kada smo se najzad upoznali, Shelby je objavila album I Am Shelby Lynne. I iako plavuše i ja nikako ne pašemo zajedno, ova se nekako primila. 
Album je bio sinergija njenih prethodnih pokušaja, šetnja po različitim muzičkim pejzažima, pametna mešavina klasičnih muzičkih idioma: bluza, jazza, rocka, soula & countrya. Nije izostala ni Grammy nagrada za najboljeg novog izvođača. Naredni albumi samo su potvrdili da se radi o izuzetnoj pevačici & autorki sjajnih pesama čija će zvezda, nesumnjivo, dugo da sija.
Pre nekoliko dana pojavio se novi EP sa pet novih pesama pod nazivom Thanks (2013), snimljen u njenom kućnom studiju. Pesma koja ga otvara zove se “Call Me Up” i na pravi način dočarava atmosferu na snimanju: opušteno, svedeno na minimalnu pratnju instrumenata i fantastično pevanje. Energija pršti na sve strane!
Šta se više od toga može poželeti u ove hladne dane!
Muzičari su kao i svi mi, živi ljudi. Sa svim vrlinama i slabostima. Samo, za razliku od nas koji smo voajeri, oni svoj život pretoče u posao od koga žive. U više ili manje uspešne pesme. Zato je jedan od najvećih problema kada treba pisati o njima kako ih tumačiti, pronaći pravi kontekst. Jer bez njega, tumačenje je proizvoljno. Svodi se na sopstveni, lični doživljaj. A to može itekako da zavara čoveka…
[EDIT: snimak je zamenjen; matični je izbrisan.]
Poseban slučaj su autori koji su pesnici, pa vožnja kroz njihove stihove i stilske figure predstavlja pravo mučenje i svojevrsnu avanturu. Da ne pominjemo pretpostavku perfektnog vladanja jezikom autora i maternjim jezikom.
Prevod i prepev nisu iste reči! 
Ime ovog muzičara vam verovatno ništa ne znači: Dave Carroll je kanadski country muzičar kakvih po severnoj Americi ima k’o kusih pasa. Njegova pojava ne bi bila zapažena van atara po kom se kreće – da nije bilo jednog nemilog događaja. Naime, sedeći u avionu kompanije United Airlines i čekajući da se prtljag utovari, pa da najzad poleti iz Halifaksa za Omahu, Dave je video kako operateri prtljaga grubo bacaju projektile koji su neobično ličili na kofere sa gitarama njegovog benda… Na odredištu su imali šta da vide…
A sada sledi lekcija iz moći viralnih medija.
I just want to celebrate another day of livin’
I just want to celebrate another day of life
I put my faith in the people
But the people let me down
So I turned the other way
And I carry on, anyhow
That’s why I’m telling you
Pretprošle noći je bila dobra žurka negde u Beogradu. Ni prva ni poslednja koju sam propustio. Ne možeš se razvući na sto strana. Nekome se zalomi tako. 
Doduše, domaćin je bio raspoložen da mi pusti video stream kako bih bio virtuelno prisutan, ali smo se zadovoljili kolektivnim telefonskim ćaskanjem. Dovoljno je što je “ekipa” mislila na mene! Znači, ipak sam bio tamo. 