Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Slippin’ into darkness
When I heard my mother say
O grupi War već je jednom pisano na ovim stranicama. No, da li ste znali da je muzička tema današnjeg priloga uzeta za osnovu jedne od najpoznatijih reggae pesama? Ako je niste prepoznali, evo objašnjenja.
Come in here, dear boy, have a cigar.
You’re gonna go far, you’re gonna fly high.
You’re never gonna die, you’re gonna make it, if you try.
They’re gonna love you.
Zamislite kako može da izgleda kad neko klincu od nepunih jedanaest godina saspe u glavu muziku koju ni iskusni ne mogu da razumeju iz prve. A kada je to nešto toliko rastegljivo kao u ovom slučaju, to je već pomalo opasno. Bio sam dete koje ne razume tekst jer još ne zna engleski dovoljno, ne razume strukturu albuma i, pogotovo, ne razume koje sad pa taj Roy Harper i koji andrak su ga pustili da peva tu pesmu na početku druge strane…
Nastavite sa čitanjem… “Pripali tompus: smeši ti se karijera”
Ask my baby what she wants to be
She’ll say a monkey swingin’ in a tree
Ask my baby what she’s thinkin’ of
She’ll say there’s nothing greater than love
Da li će se ikada išta promeniti? 
Neće, to svi znamo! Ja pričam jedno, ti čuješ i razumeš drugo – to je klasična šema stara kao i čovečanstvo. Koja funkcioniše u oba smera. Ovo da dame ne budu povređene. 
All that glitter and all them gold
Won’t buy you happy when you’ve been bought and sold
No, da mi pređemo na modernu bajku.
Čitam danas novi Uncut magazin i skoro sve mi je potaman. Puno “mojih” muzičara u njemu, zanimljivih tema i intervjua – odavno nije bio tako dobar broj. Nevolja je što ga čitam sa ekrana. Zašto mi je tehnologija uskratila uskratila opojni miris štamparske boje i prljave prste posle prvog listanja?
Na ovo se nikada neću navići. Jeste zgodno da im platiš pretplatu iz fotelje, da očas svučeš sa neta novi broj, da se ne mlatiš sa nepouzdanim poštarima koji znaju da ti novine pocepaju pri guranju u sanduče iako je očigledno da su barem tri puta većeg formata od njega ili da strepiš da ga neki od komšija ne pokupi pre tebe. Ali nije zgodno da ih zavrljače u kontejner jer, ko bi se od njih baktao sa time šta ja slušam i čitam. I to na engleskom.
E, zato više neće moja krava da crkava! 
Kao i obično, sve krene potpuno bezazleno. Grba pukne dobar muzički link u sitan sat, ja se nadovežem na poruku i puknem prvu asocijaciju koja mi padne na pamet, komisijski utvrdimo da mu to nikada nisam puštao ili pominjao, a završimo tako da već par dana obojica vrtimo ovaj bend. 
I da vidiš čuda, prija. 
Što ono kažu, da mu odužim šest nedelja.
Hajde da odmah na početku postavimo stvari na svoje mesto: ja nikad nisam bio fan onog što je Lou Reed radio, bez obzira na to kad je to bilo i u kom smeru je razvlačio sve one svoje ideje (koje su se, budimo iskreni, protezale od potpunih remek-dela do potpunih nebuloza).
Ne, ne sporim mu ni značaj ni uticaj. Samo kažem kako je bilo. Čuo sam mnogo više njegovog materijala nego što je čula većina onih koji su se nazivali fanovima, a da pritom nisam i sam postao pratilac njegovog rada.
I šta se tu može: to je tako.
Čegbre da pustim malo muzike, pa da nastavim da prosipam silne inverzne mudrosti.
Englezi su baš čudan narod, imaju neke svoje bubice koje su teško shvatljive ostatku sveta. Umeju da te isteraju sa železničke stanice u gluvo doba noći sa mogućnošću da se u nju vratiš u 6:15 ujutro. I nikakve molbe ne pomažu! E, zašto baš u to vreme, a ne u neko drugo, recimo okruglo, nikada nisam shvatio.
Da nije bilo te epizode, nikada ne bih spoznao ponoćni London. Dok besciljno lutaš potpuno praznim ulicama na kojima nema žive duše čekajući jutro i ne znajući gde bi se udenuo, u glavi polako postaješ svestan da nije sve onako kako izgleda tokom dana. Sa jedne strane polumračne ulice hi-tech zgrade od stakla i betona, sa druge jedan od brojnih parkova. Svaka klupa u parku je zauzeta – na njoj neko spava pokriven novinama ili kartonom.
Mislio sam da se tako nešto može videti samo u filmovima!
Posle nedeljnog pikantnog ručka, opalim dobru dremku. To, obično, pomaže da se ‘rana svari & alkohol izvetri iz moždanih vijuga, a posle toga si k’o nov. Sanjam čudan san: ulazim u neki oronuli bar u pustinji, raščupana konobarica mi donosi tequilu, znoj se cedi sa moga tela dok bezvoljno zevam u podijum za muziku na kome se nalazi barska stolica. A onda ulazi Čiča Willie sa guslama u rukama(!?), seda na stolicu i unjkavim glasom mi reče: “Ajde, čo’če, Pikoče, piši nešto doveče.”
Tu se trgnem, u trenutku se razbudim i odmah se latim tastature. A ništa mi nije jasno, ni odakle on u mom snu, a kamoli gusle koje tu nikako ne pripadaju. Ali, ako Willie traži, šta ja tu imam da se pitam. 
Nastavite sa čitanjem… “Nikada nisam mario za tebe”
They’re walking around
Head full of sound
Acting like
We don’t exist
Kako se navući na kanadski indie rock? Slušajte Radio Paradise.