Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Plivati u vodama u kojima se nalazi mnogo grupa sličnog usmerenja nije ni malo lako. No, Stairsailor su strpljivim radom uspeli da se održe na površini.
U vreme kada su naši zapadni prijatelji bombama uvodili demokratiju u našu zemlju, četvorica mladića koji su se sreli na muzičkom koledžu su osnovali grupu i pokušavali da razrade ideje koje su imali. Nazvali su je Starsailor, jer je njihov pevač bio opsednut radovima Tima Buckleya. Već početkom 2000. godine snimili su demo snimke koji su počeli da kruže među novinarima. Na sve načine su pokušavali da za svoje pesme zainteresuju neku od izdavačkih kuća.
Imali su sreće.
In memoriam: Malcolm John Rebennack AKA Dr. John (1941-2019)
Juče nas je napustio Dr. John, jedan od Velikih, Istinskih, Malobrojnih. Možda nije bio prvi u onome što što je radio, ali je to radio strastvenije od većine. Bio je jedan od onih koji su ostavljali očigledne tragove za sobom ne hajući previše za to, pa ni za posledice. A najvažnija posledica beše da se bilo popriličan broj mlađih uputio tim tragom i utabao stazu koju danas prepoznaje veći broj ljubitelja muzike Nju Orleansa nego bilo kad ranije.
U znak sećanja, poslušaćemo izvedbu koja se na blesav način provukla da je do sada ne čujemo na ovom mestu, jer baš ta izvedba pod kristalnim lusterima dvorane Winterland u San Francisku, na Dan zahvalnosti 1976, bila je ona koja je pomogla da najzad i poslednja šuša ukapira o kakvom majstoru je reč.
Ako nemate ništa protiv, i ja sam jedan od tih koji je tada upoznao i istog časa zavoleo muziku Dr. Johna, pa ova numera za mene ima posebno emotivno značenje, naročito u ovom času.
Nastavite sa čitanjem… “Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.”
Za slušanje muzike neopravdano zaboravljenih velemajstora nikada nije kasno. I kada nas napuste, njihov duh ostaje da lebdi nad nama.
Kada se pomene Swamp rock, prva asocijacija su Creedence Clearwater Revival. Oni su ovaj muzički podžanr koji vuče korene iz cajun muzike koja se izvodila u Luizijani učinili globalno poznatim. No, nekrunisani kralj ove muzike je čovek koga su prijatelji zvali Swamp Fox, gitarista, kompozitor i songwriter Tony Joe White.
Muškarčina od glave do pete.
Osamdesete nisu volele klasične rokere. Sve je izgledalo kao da je neko negde rekao “e, sad mora ovako” i sve je u velikim i odlučnim koracima otišlo u božju mater. Snalazio se kako je ko umeo, neko je plivao, neko se udavio. Najbolje su prolazili oni koji su počeli u tom referentnom okviru, pa su se odmah ugnezdili u pravila koja je nametnuo MTV. Oni koji su pretekli iz nekih drugih vremena su se slomili ili preživeli. Naknadnim uvidom uočavamo da je većina klasičnih rokera doživela svoje kreativno dno baš tih godina.
Čak ni to nije najgore. Najgore je to što se i danas, preko tri decenije kasnije, javljaju ljudi koji pokušavaju da me ubede da je to muzika poput ove imala nekog smisla:
A, jebote. O čemu se radi u ovoj zavrzlami?
Carol Grimes je mogla da postane velika, komercijalna pevačica. Zašto nije? To nikada nećemo saznati.
Sećate li se one moje pričice o dva tipa koja su se spačekom uputili u London sredinom sedamdesetih? I kako su se vratili sa 400 longplejki koje ne znam kako su uneli u SFRJ? E, tada sam prvi put imao prilike da slušam album Carol Grimes i nikada više. Sećanja postaju nepouzdana, Carol bi ostala još jedna od brojnih koje su mi ostale u lepoj uspomeni, da se nije pojavio Manos…
Taj je jedan od najluđih kolekcionara koje sam upoznao.
Postoje neka jednostavna pitanja na koja su odgovori teški i zato još nisu naglas izgovoreni. Midlake nas suptilno podseća na to.
Kako dani (pre)brzo prolaze, mogu samo da konstatujem da mi se sve manje dopada sadašnjica. Sve češće sebe hvatam da ne znam koji je dan u nedelji, a svakodnevna besomučna jurnjava vezana za najelementarnije životne stvari ostavlja mi malo vremena za bilo šta drugo. Ima to malo veze i sa godinom proizvodnje, očito je da lagano posustajem, no znam da se pomirim sa tom činjenicom. Sa onom drugom ne mogu – tehnologija nas je uzela pod svoje i sve teže nam je da pronađemo kočnicu i da malo usporimo.
I nisam jedini koji se suočava sa ovim problemom.
Zanimljiva paralela o mogućnosti potonuća nečeg veličanstvenog.
Svi oni koji su bili u Veneciji slažu se u oceni da je to čudesan grad. Nalazi se u severoistočnoj Italiji, a geografski položaj joj je, kroz istoriju, omogućio da igra veoma važnu ulogu – bila je to raskrsnica između Istoka i Zapada. Zato je Venecija postala važan, možda i najvažniji trgovački centar srednjeg veka i, kako smo naučili iz istorijskih čitanki, prestonica Mletačke Republike.
U stvari, kada govorimo o Veneciji, ne znamo odakle da počnemo.
Kada si na početku karijere, fali ti novac, nemaš prevelikog izbora. I najboljima se dešavalo da pišu po narudžbini, što ponekad rezultira antologijskim pesmama.
Ako zavrtimo vremeplov i vratimo se u 1964. godinu videćemo da su svi junaci današnje priče bili klinci. Mick Jagger, Keith Richards su jedva da su bili prevalili dvadesetprvu, Andrew Loog Oldham je bio par godina mlađi, The Rolling Stones su postojali tek par godina i bili su daleko od onoga što će nešto kasnije postati…
Za kompletnu priču fali nam samo klinceza.
Malo je ljudi na ovom svetu koji su mogli da se pohvale sviranjem na telefonskoj centrali… Dobro de, nije to bila telefonska centrala, ali nemojte mi kvariti štos.
I tako… Taman sam hteo da napišem tačno sledeće: “Znam da smo legendarnu pesmu “Lucky Man” već slušali, ali nema veze…” – kad sam, na sopstveno veliko iznenađenje, utvrdio da zapravo u ovoj rubrici nismo slušali tu pesmu. Kako je to moguće, nisam baš sasvim siguran, ali eto, dešava se. Međutim, ovo danas svakako ne kačim zbog pesme, nego zbog…
Lakše mi je da pokažem nego da objasnim. Ono što je bitno u današnjem snimku počinje posle pet minuta.
Sad razumete, nadam se.
Osamdesete su bile nemilosrdne prema imenima muzičke industrije koja su želela da rade po starim receptima. Najveći rock’n’roll cirkus umalo nije prestao da postoji zbog takvih prilika.
Punk i New Wave nisu samo ugasili “simfoničare” koji su dominirali britanskom muzičkom scenom u prvoj polovini sedamdesetih. Neočekivani uspeh ovih pravaca ozbiljno je prodrmao muzičku industriju i neke od najvećih svetskih atrakcija. Na početku osamdesetih i The Rolling Stones su se našli u velikoj krizi i zamalo se nisu raspali.
Ko bi to mogao i da pomisli.
