Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Imate “prigovor savesti” i ne želite u vojsku. Niste jedini.
Petnaestak godina svog života sam potrošio na zanimljiv hobi – bio sam voditelj radijske emisije koja je bila vrlo slušana na području Šumadije. Kroz nju su prošli svi koji su nešto značili u jugoslovenskom rock & rollu, a mladi muzičari su me saletali sa svih strana – znali su da podržavam lokalne autore, da sam rad da sa njima pričam i emitujem muziku koju su snimili.
Zbog toga su me jednoga dana sačekala dvojica čupavaca ispred studija i uvatila na prepad.
Ovo je priča o tome kako se jedna pesma tumbala dugo vremena u zamešateljstvu muzičke industrije dok najzad nije stekla zasluženu pažnju.
U više navrata sam pisao kako neke pesme pređu trnovit put do publike. Razlozi su uvek različiti: nekada je to nezainteresovanost diskografske kuće, nekada splet nepredvidivih životnih okolnosti, a najčešće nedostatak sreće. Znam puno priča čiji su se akteri samo našli u pravo vreme na pravom mestu i sa pravim ljudima – i život i karijera su im poprimili sasvim drugačiji tok.
Puštajte ovo, pa da nastavim.
Alt.country se pokazao kao žilav fah. Da li je to zbog širokog kapaciteta žanra ili će biti da je zbog nekih songwritera raskošnog talenta?…
Negde pred kraj osamdesetih, nekadašnje beogradske Omladinske novine (NON) objavile su zanimljiv umetak o novoj muzičkoj sceni koja se pojavljivala sa druge strane Atlantskog okeana. Autor umetka je bio Aleksandar Saša Žikić, podrazumevalo se da je napisan ozbiljno i kompetentno, a bukvalno sve grupe koje je pomenuo u njemu ostavile su značajan trag u muzičkoj istoriji.
Tada sam prvi put čuo za grupu Blue Rodeo.
Posledice globalne političke situacije svakodnevno svi osećamo. Neki je pak doživljavaju veoma naivno.
Jutros su me, po ko zna koji put, sačekale vesti o novom zveckanju oružjem… Iako sam sebi još pre više od decenije ukinuo gledanje televizije, izgleda da će se to uskoro desiti i sa čitanjem novina. Cena današnjeg “progresa” koju plaćamo je ogromna, a ispiranje mozga neprestano. Umesto da nas novine informišu i edukuju, kako je to nekada bilo, pretvorile su se u “proizvođače vesti” pa o pomenutom zveckanju nema nikakvih suvislih informacija. A to je samo po sebi sumnjivo. Političari dosoljavaju situaciju svojim izjavama, sve u brizi za sopstvenu naciju, a pri tome kroz lepo sročene eufemizme pričaju nam bajke, zaboravljajući da u njihovom poslu nema nikakvog altruizma. Njih pokreće najjača droga, moć, i raznorazni zakulisni interesi.
Sve ostalo ide u pratećem paketu kao “kolateralna šteta”.
Jedva sam ga dočekao. Mislim, petak. Već mi zacrnelo pred očima.
Nije mi ništa više čudno, pa ni to što današnje mlade generacije na pojam “crni petak” reaguju potpuno drugačije nego što je to bilo u vreme kad sam ja bio osnovac.
Istina, niko meni nije objasnio poreklo fraze koja se odnosi na loš dan, dan kada počinju problemi, dan koji bolje da se nije desio. Ali, pre nego što objasnim to što sam saznao, red je za malo muzike, jer takav je red.
E, tako.
Retka muzička izdanja me najčešće razočaraju. No, nađe se i brilijantnih ostvarenja.
U kolekcionarskim krugovima neprestano traje traganje za muzičkim “svetim gralovima”. To su uglavnom opskurni albumi od pre više decenija do kojih se teško dolazi zbog malog tiraža, jer su privatno izdati ili za male diskografske kuće. O cenama na berzama i da ne pričam. Recimo, prvi i najčešće jedini tiraž pojedinih albuma može da košta kao dobar auto. No, nađu se ljudi koji su i tako velike svote spremni da izdvoje.
Takvo kolekcionarstvo je, definitivno, ozbiljna bolest.
Do mene se, nedavno, dokotrljao jedan od albuma koji se u vinilnom obliku prodaje za 1000 evrića. Da nije digitalizacije i reizdanja, verovatno ga nikada ne bih čuo. A ni vi ne biste znali za njega.
Šta biva kad strpaš dvojicu odličnih gitarista u jedan studijski snimak? Najčešće se slože kao rogovi u vreći. Ali zato ponekad kvrcne uspešno i tada bude… UH!
Sve je počelo prilično naglo. Prvo sam na nekom od muzičkih portala, površnim dijagonalnim čitanjem, uhvatio informaciju kako Peter Frampton “užurbano snima”. Čudna floskula za nekog ko je u muzici, tokom pedeset godina karijere, prošao skoro sve što se može proći, ko je dotakao vrh i dno, pa se opet uzdigao i pomirio sa svetom oko sebe. Čak je i izgubljenu gitaru pronašao. A onda, odjednom iznenađujuće EP izdanje sa dve numere bluesa, a onda najava, a najzad 7. juna 2019. i album All Blues. I to pun električnog bluesa od kojeg se podigne svaka dlačica na vratu. Što bi ono rekli: sviraju majstori kao da ne postoji sutra.
A onda, pomalo dramatična najava da Frampton sprema veliku američku turneju turneju, oko pedeset koncerata za četiri meseca, koja će, po svoj prilici, biti njegova poslednja u životu.
Čegbre malo, jebote! Tajm-aut! Šta se ovde dešava?
Vrhunski songwriting mu je usađen duboko u sinapse. Čak i kad nije imao naročito šta da kaže, govorio je to sa šarmom. Drugim rečima: on može kako hoće.
U času dok pišem ove redove, čuo sam tri numere sa albuma Western Stars koji će izaći na tržište krajem ovde nedelje – u petak, 14. juna. Moje interesovanje je dokumentarne prirode, a koristim priliku i da ispratim ono što će se dešavati kada prođe sledeći vikend. Naime, izlazak tog albuma, po prirodi stvari na američkoj sceni, biće showstopper tokom sledećih nekoliko dana. Svako će pohrliti da ga čuje, proanalizira i brže-bolje kaže nešto što neko pre njega nije već rekao.
Najzad, možda to tako i treba da bude: kad je neko Gazda, onda drugi ima da ućute kad on nešto ima da kaže, ma koliko to možda bilo trivijalno.
A da li vam se to dopada ili ne, sasvim je sporedna stvar. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, Bruce Springsteen je jedan od najvećih živih songwritera današnjice, bar od one struje koja se ne odriče prangijaškog elementa svog autorskog izraza.
Najlakše je kad stavite predrasudu ispred zdrave pameti, jer tako se najmanje umorite. Doduše, tako ne postignete nište, ali ako je to vaš cilj, onda nema problema.
Ako nas redovno čitate, svakako ste primetili da se kroz naše priče neprestano provlače prijatelji i komšiluk. Iako ponekad znaju žestoko da nam idu na živce bez njih se ne može. Kada nam je stani-pa’ni, oni su prvi koji nam se nađu pri ruci kako bi zajednički rešili problem. Zbog svega toga, negovanje međuljudskih odnosa je dobra stvar i, uz malo volje, lako sprovodljiva.
No, na nekim drugim podnebljima važe potpuno različita pravila.
Svet je lep kada sanjamo. Na našu žalost, uglavnom tada.
Sve mlade grupe prolaze kroz dobro poznati scenario: entuzijastički se okupe, počnu da pišu pesme, napreve demo snimke, sviraju po klubovima u nadi da će se njihovi nastupi svideti publici i sanjare o potpisivanju ugovora za veliku diskografsku kuću kako bi svoje pesme trajno zabeležili. Tako je i perspektivna grupa Supertramp početkom 1970. potpisala za veliki A&M Records.
Debitantski album im je objavljen u julu.
