Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Malo muzike iz Švajcarske, a da nije jodlovanje…
Billy Mackenzie, vođa škotskog postpunk/newwave benda Associates imao je isključivo vokal Shirley Bassey na umu dok je pisao reči ove pesme. Spoj njenog glasa kao odjeka muzike ranih šezdesetih i moderne elektronske podloge bio je pun pogodak.
Jeste li znali da postoji grupa koja je starija i od naših očeva?
Sada se većina vas češka po glavi i pita se da li sam skroz prolupao? Ili iznosim neproverene tvrdnje da bih zaintrigirao čitaoce. Zato sam morao da odaberem pesmu koju svi znaju.
Ima barem još jedan ovde koji se, pored mene, slatko smeje. 🙂
У канадској терминологији, ноћ три пса је таква страобална зимоћа, да никакве кабанице, ћебад и остало не помажу, него се човек покрије са три пса, да га греју. Зашто би неки рокери свој бенд назвали тако, немам појма.
А назвали су га. Ако су лагали мене…
За разлику од разних великана које споменемо и по више пута пре него што им дојади да се прегањају са шефовима шоу бизниса (па оду на тзв. Боље Место), ови Канађани су, како их памтим, остали скромни. Ниједном не знам име, не знам ко је на њих утицао, на кога су они утицали, можда на комшилук… и није ми ни битно.
Acu sam upoznao za vreme “NATO agresije”, dok smo se lomatali po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Imao je 130 kila, velike plave oči i dobar smisao za humor. Njegov Kalašnjikov, za razliku od moga, imao je i ime. Lucille, sve mu je tepao. Pitao sam se zašto je dao žensko ime tom muškom “instrumentu”, ali mi je odmah bilo jasno šta je slušao.
Sećate li se dana kada je NATO ugasio svetlo celoj zemlji? I kada je grmelo & sevalo na sve strane, kao da sam Tor vitla svojim moćnim čekićem, negde, iza oblaka. Nastavite sa čitanjem… “Izgubljena patrola”
Opet je sin došao do mene i hoće da me zagrli. Ne znam šta mu je, što je stariji, sve više iskazuje emocije prema meni. Možda postaje svestan činjenice da svi njegovi drugari, potajno, priželjkuju da im budem otac. Ne zato što sam ja idealan otac nego, verovatno, zato što sa mnom sva ta deca vole da pričaju. 🙂 Taman kada se naoštre i misle da su sve živo apsolvirali, ja ih iznenadim: nekom novom muzikom koja nas, polako, uvede u neku ozbiljniju priču. Drugi očevi, očito, nemaju previše strpljenja, a i slabo slušaju rock’n’roll, naročito noviju produkciju, pa “očinska” priča “padne”, otprilike u vreme kada njihovi očevi nisu ni mislili da će, jednoga dana, biti očevi. 🙂
I tako, pre neko veče, pišem prilog za SP, sin gleda film na kablovskoj, da mi ne smeta, a ja i dalje čujem muziku koju prepoznajem. Što reče Umetnica jednom prilikom, dok smo pazarili u obližnjem dragstoru:
– Ti nisi normalan, čuješ dve različite muzike u jednom prostoru! 🙂
– To je zato što imam velike uši! Bož’ja volja! A, možda, i dar! 🙂
Elem, da se se vratimo na priču, priča o ženama neće nas daleko odvesti…
Eh, sedamdesete. Kratke suknje, plave kose i duge noge (ne nužno bose)…
Pesma nije nešto naročito. Melodija je šalala, reči su tralala… ali to su neki zvuci mog detinjstva.
Ovo je poslednji prilog iz retrospektive Oljinih radova, o kome ona kaže:
Iz oblaka je pljuckala sitna kiša i padala na šoferšajbnu mog automobila, brisači nisu radili “u ritmu muzike za ples” već u ritmu kakav su Nemci, sa svojom poslovičnom pedantnošću, precizno odredili, a D. se smejala i zbijala šale. Njeni zubi su bili blistavo beli i imala je osmeh… isti onakav na koji sam “pao”, tako u jakom kontrastu sa prirodnom bojom njene kože. Uvek sam se, u potaji, pitao kako Amerikancima to uspeva: onoliki zubi, kristalno beli, k’o u reklamama za kalodont na našoj televiziji. Ima tu neke tajne, koja je nama, Balkancima, nedokučiva. 🙂
Zezala me je da sam ja njeno Belo Meso (White Meat), a ja sam pokušavao da ne mislim da sam jedno od Kentacky Fried Chicken koje će njeni veliki zubi, tek tako, pregristi “na brzaka”. By The Way. 🙂
Kiša se pojačavala, brisači na kolima su već uhvatili ritam, a ja sam buljio napolje, sve pokušavajući da opazim tablu na kojoj je pisalo Belgrade Airport…
Day after day it reappears
Night after night my heartbeat shows the fear
Ghosts appear and fade away
O grupi Men at Work već je pisano na ovim stranama. Da upotrebim Grbin izraz iz prvog predstavljanja, ovo je “radiofonični pesmičuljak”, njihov prepoznatljiv pop-reggae zvuk, a za bukvalistički prevod naslova pesme bio je zadužen Google Translate. 
Nekada me pesma zavede na prvo slušanje, pa ne obratim pažnju na tekst. Ili mi se desi da tekst odslušam sa pola uva, pa promašim poentu. Po pravilu, zeznem se na pesmama koje, naizgled, barataju jednostavnim stihovima.
Ovu slušam stalno, decenijama, a potpuno sam ignorisao stihove. Činilo mi se da je reč o romantičnoj, petparačkoj ljubavnoj priči, iz perspektive žene. Stalno sam se pitao zašto je peva muškarac?
Morao sam malo više da kopam…
Pre nekoliko godina slučajno sam naleteo na priču kako je pesma And I Moved napisana za odličnu američku pevačicu i glumicu Bette Midler. Nekome iz njenog okruženja nije se svidela dvosmislenost teksta, pa je nikada nije ni snimila. Završila je fenomenalnom albumu Empty Glass (1980). Nekako u isto vreme sam našoroko čitao u medijima kako policija istražuje Petea Townshenda zbog poseta sajtovima koji promovišu dečiju pornografiju. Branio se da je posetio inkriminisane sajtove, ali samo u svrhu istraživanja za kampanju koju je pokrenuo PROTIV dečije pornografije. Njegov esej na tu temu je objavljen, a istraga je stopirana.
Sumnja je ostala, iako je njegov rad sa decom u dobrotvorne svrhe naširoko poznat.
Od tada, crvić se uvukao u mene i gledam na ovu pesmu, pa i celi album, kroz drugačiju optiku. Pronalazim homoseksualne reference u mnogim stihovima i pitam se da li je to Townshend govorio o sopstvenim iskustvima. Ili je to samo plod umetničke mašte, podstaknut (pre)velikim dozama alkohola i droge, kao i njegovom osvedočenom psihičkom rastrojstvu posle smrti Keitha Moona?
Verovatno nikada nećemo saznati.