Većina pesama ima priču. Nekada je priča posebna, specifična za određeno vreme i podneblje, a nekada opšta.
Nekada je sasvim lična.
Ova pesma se, baš, odavno nakačila ne mene, i stala u red da o njoj pišem… A nije mi se dalo. 
Danas, moram!
Category: Fonoteka
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Curica
Pre par dana Valex je pronašao curicu. Pronašao sam i ja jednu, pa da se pohvalim. Doduše, samo za gledanje & slušanje, ali ne mari. 
U mom slučaju, za sve je kriva Umetnica. Da nije bilo njene ljubavi prema meni & baroku, ne bih našao ni curicu. 
Zdravo!
Izlazim, jutros, iz obližnjeg supermarketa. U rukama kese sa bakalukom. A u njima nešto što moja ćerka zove “luksuzni doručak”. Ne znam baš šta njoj taj izraz znači, meni je bitno da sve to u slast pojede, ali mi se sviđa kako zvuči. Bolje nego Otac – kolac! 
Ispred marketa sretnem Komšinicu, na kraju tridesetih ili početku četrdesetih, koja izgleda baš poput žena kakve je Kundera opisivao u svojim romanima. Iskusno muško oko ju je momentalno procenilo na oko 180 centimetara bez štikli… znači taman. 
U prolazu, dobaci mi:
– Zdravo, Srce!
Moje srce u grudima zadrhta, u trenutku se preslišah da li sam jutros popio lekove za pritisak, razređivanje krvi, holesterol… i za sve ostalo što mi fali. Sve vreme su mi u glavi njene noge koje kreću, negde, iz ramena… Jebeš to što nije stavila “vrele usne”. Jes’ i da je pomalo zgužvana od (ne)prospavane noći, ne smeta, ionako ide da baci kesu sa đubretom u obližnji kontejner. Al’ njene noge – idu same! 
Padoše mi na um Paulina Porižkova, njen muž i ova pesma:
Da se razumemo, sa komšilukom gajim samo dobrosusedske odnose… I ništa više.
On je lud. Potpuno lud.
I zbog toga ga mnogo volimo.
Večeras Nigel Kennedy svira na Kolarcu. Neću biti tamo i zbog toga mi je veoma žao. Poštovanje koje imam prema tom čoveku je veliko.
Hajde makar da zakuvamo malo, mada će on večeras svirati dela J.S. Baha i Fatsa Wallera.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Nagazi gas
[pisano one ledene subote, prim.Grba]
Kada sam, jutros, pomolio nos iz kreveta, nije mi se ustajalo. A kamoli pisalo. Valjda Pera Ložač, onaj koji drži ključeve centralnog grejanja u jednom gradu, nije došao na posao. A i što bi: subota je, neradni dan za sve one koji zarađuju novce u javnim službama, a zakon ili nešto drugo što se oslanja na njega jasno kaže da nema grejanja dok ne počne grejna sezona. E, sad, da li je napolju ili u kući temperatura u minusu, nije bitno. Važan je DATUM.
Neko ko je projektovao prostor u kome živim je ostavio rupu u zidu u koju bi trebalo da se utakne sulundar. Nevolja je što se ta rupa nalazi u mojoj kuhinji!? I što se tu nalazi frižider, jedina stvar koja u taj ćošak može da stane i kome je tu, po nekim pravilima arhitekture, mesto. Tako da imam dilemu da li da izbacim frižider napolje, kroz prozor, unesem neku pećku i veselo zagrejem kuhinju. Makar će u njoj biti toplo, ostatak stana je, ionako, odvojen zidom… I tako mogu još dugo.
Sve vam je jasno? Meni nije, što bi rekli KUD Idijoti: Glupost je neuništiva…
A kako nemam izbora, jer smrznuta deca neće duže da mi traju, ostaje mi samo da se svi zagrejemo muzikom.
Dinosaurus
Još uvek nas drže utisci s preksinoćnog koncerta…
Ova curica, pored toga što je pevala prateće vokale Tati, istovremeno je i zapažena “fantasy-pop” čelistkinja sa sopstvenim repertoarom, čiji deo nam je i predstavila pre glavnog dela programa.
Nadala se da će je pronaći
Svet je mali, malecki, ovolišni. Ali bez obzira na to, promakne čoveku svašta.
Prvo da vam pustim jednu neverovatnu stvar, a potom ću da rekonstruišem jednu prepisku.
Slušaj pažljivo.
Igre bez granica: poruka koju je lako razumeti drugačije
Whistling tunes we hide in the dunes by the seaside
Whistling tunes we’re kissing baboons in the jungle
Ne znam gde ste u subotnje popodne ranog oktobra 2013. godine. Ja sam na putu za Beograd, gde imam susret koji je iz raznih (uglavnom objektivnih) razloga odlagan 25 godina. I tamo će biti šta će biti. Ne vredi da očekujem ili izbegavam očekivanja, jer znam da ne vredi to tako posmatrati. Peter Gabriel je čovek koji na sceni ne kalkuliše, nego radi vredno, u čemu mu pomažu neki ništa manje vredni prijatelji.
Zbog toga današnja najava ne referencira nijedan koncert. Prisećamo se jedne od važnih angažovanih pesama iz repertoara velikog muzičara.
Nastavite sa čitanjem… “Igre bez granica: poruka koju je lako razumeti drugačije”
Versaj (čas istorije)
Tamo gde je trebalo da se dese, revolucije su se odigrale odavno. I danas, bili mi toga svesni ili ne, trpimo njihove posledice. Srbi, po svom starom, dobrom običaju, kasne i sve im je neko drugi kriv, ne shvatajući da (h)istorija neće da čeka da se smislimo i da će je pobednici nanovo napisati, hteli mi to ili ne.
A dok se smislimo, prođe voz! 
Vala, dokle ćemo tako? Kao da smo večiti ponavljači, koji nikada ništa ne nauče iz svojih iskustava.
Ne želim doktora!
Leto 1971. godine je bilo lepo. Nije bilo varljivo, kao ’68. I uvek ću ga se sećati. Tada sam izgubio nevinost. Ne mislim na ONO, u to vreme sam još uvek išao u osnovnu školu i ONO je, još uvek, bilo daleko od mene. 
Izgubio sam muzičku nevinost: prešao sam sa singlića na albume. Albuma nije ni bilo da se kupe, sem jedne loše kompilacije Bitlsa i jednog Elvisa u živo. U to vreme Ljuba “Cezar” je bio moj idol, jer kod njega sam sretao dobre ribe, nekoliko godina starije od mene, a i zbog stranih ploča koje su mu roditelji, gasterbajteri, slali iz Francuske.
Imao sam sreće jer mi je Ljuba, nesebično, pozajmljivao ploče na slušanje. Po prvi put sam čuo ozbiljne stvari i polako shvatao da rok muzika nije A i B strana singla.
Još uvek znam koje su ploče to leto provele kod mene: The Best of Nice, Free – Fire And Water, Humble Pie – Town And Country, i neka kompilacija na kojoj sam upoznao grupe Yes i Dada.
Od tada, više ništa nije bilo isto…