Category: Fonoteka

Ovo je jedna od numera o kojoj bih mogao da ispričam barem nekoliko interesantnih priča. Stoga mi je teško da se odlučim koja da bude današnja. A da ne bih mnogo razmišljao, što će me samo još više upetljati, da odmah raspalim.

Sujeta je čudna stvar, na nju niko nije imun, a svirači koji imaju formalno muzičko obrazovanje, po pravilu, ne uspeju da joj se odupru. Da celi svet vidi njihovo umeće i uzore! Rezultati su mahom traljavi i kreću se od lošeg do prosečnog.

Mislim, svira orkestar grandiozno, pa malo bend mlati, a ono što je zamišljeno kao grandiozno delo ispadne, kao što mi obično kažemo: “stoji mu k’o piletu sise”.

Ali kada spojimo vrhunsko sviračko umeće, mladalačku poletnost i nesputanu imaginaciju, dobijemo vrhunsko umetničko delo koje teško da ima premca.

Nastavite sa čitanjem… “Umetnost živi, a život je kratak!”

Otkako je Peacock prekjuče, pričajući o Vlatku, pomenuo Gibonnijev album Mirakul (2001), ne prestajem da mislim na koncert u Zagrebu u februaru 2003, ovekovečen na zvaničnom video izdanju. Pominjali smo mi Gibonnijeve koncerte na Suštini pasijansa, ako se sećate, ali perfektne muzike nikad nije previše.

Reću ću vam ovako: od nekoliko stotina koncerata koje imam na videu i ukupno ko zna koliko koje sam u životu gledao, taj koncert ide u red veoma uskog izbora savršenih video-zapisa sa neke svirke. A tome su doprineli mnogi faktori. Najpre da čujete i vidite cirkus koji se dešavao na sceni tog februara pre deset i po godina, pa ćemo da protumačimo šta ga to čini toliko posebnim, bar kad je reč o ex-Yu sceni.

S koje strane god da gledaš, savršeno.

Nastavite sa čitanjem… “Čudo kao norma”

Jadne moje uši. Šta su sve morale da istrpe, dobro je da su još uvek na glavi. Lepo je kada sedneš i opustiš se uz probranu muziku, kao što to radimo ovde. Obično razgibaš i glavu i telo. A da bi do toga došao, moraš da čuješ mnogo više loših i dosadnih stvari nego dobrih.

S godinama postaješ ovisnik pa, kao i svaki narkoman, tražiš jači fiks. A kako godine prolaze, sve si izbirljiviji i teže pronalaziš ono što ti je potrebno. Industrija zabave i reciklaža rade punom parom pa je sve manje nove muzike kojoj se navraćam. Mislio sam da me ništa više u tom svetu ne može iznenaditi.

A onda se, pravo niotkuda, pojavilo nešto što me potpuno razbucalo.

Nastavite sa čitanjem… “Pohvala ludosti”

[Edit by Grba: ime autora je promenjeno; izvinjenje zbog greške.]

Svi mi nešto sanjamo. Tako i ja, noćas, sanjam D. koju nisam ni čuo ni video godinama. Malo čega se sećam, san se prekinuo baš u trenutku kada je postajalo zanimljivo.

Pitam se, zašto baš nju, a ne neku drugu, jer “lepe žene prolaze kroz grad”… I to više nije san, nego gruba racionalizacija koja me pita: a zašto si baš to sanjao, a kako se baš nje seti, gde ti je pamet, samo fantaziraš… K’o da te venčana žena ispituje na detektoru laži, a ti vrdaš dupetom ne bi li joj rekao nešto smisleno.

Ništa od sna nisam zapamtio, sem muzike koja je išla u pozadini dok se odvijala fabula radnje.

Nastavite sa čitanjem… “Bistra voda”

Svako jutro mi počne sa Nesicom. Onom crnkom koja mi probudi i telo i mozak. Kada nema ništa bolje. I taman kada sam kresnuo cigaretu & ovo sokoćalo na kome pišem, ćerka uključi TV. Jutarnje vesti me ugasiše u momentu: Pride se neće danas održati, ali sinoć su aktivisti ipak izašli na ulice, Savet EUrope je duboko ožalošćen, a i ostali važni svetski čimbenici… Kao da je to najvažnija stvar u životu. Da se razumemo – nemam ništa protiv LGBT populacije, ljudi mogu da rade šta hoće iza zatvorenih vrata, ali ne volim da mi se tim pravom maše ispred nosa. Kao da nema važnijih prava poput prava na život, rad, etc… pa se zbog nepoštovanja istih niko mnogo ne potresa.

Elton John je napisao neke od mojih omiljenih pesama, George Michael peva k’o slavuj i uvek volim da ga čujem, imam sve albume k.d.lang… a Freddieja Mercuryja da ne pominjem.

Ipak, nešto sa svetom u kome živimo nije u redu, pa hajde onda da ga menjamo. Makar na pet minuta.

Spremni? Uno, dos, tres…

Nastavite sa čitanjem… “Rasturimo svet”

Danas bih napisao baš nešto dobro, ali srce mi se steglo, a ruke ne slušaju. Da li je to zbog same ove pesme, izuzetne žene koju sam imao sreću da upoznam ili činjenice da je i moja kosa dobila boju srebra, ne bih baš znao reći.

Autor i moj duhovni brat će to bolje objasniti.

Nastavite sa čitanjem… “Kosa boje srebra (Margita)”

Kada je Šef proglasio letnju pauzu, laknulo mi je. Mislite da je lako skoro svakodnevno pisati? Odmah da vam kažem, nije. Razmišljam na onoj vrućinčini šta posle pauze, pa krenem da šaram po Cevki bez cilja, valjda ću da smislim nešto. Sve mi se javljaju neke opksurne pesme, nije za širu publiku, a onda, ni sam ne znam kako, počnem da tripujem o domaćoj glazbi. Sad, da li je glazba ili muzika, ko će to znati.

Najbolje da se nađemo na pola puta, geografski.

Nastavite sa čitanjem… “Trebaš mi”

Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da “strepe” za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide.

To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan… Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji.

Ivo Andrić

Zvuči poznato, a? Prepisano iz svakodnevice svih onih koji su u stanju da čitaju ove redove, ma odakle dolazili. Sumorna stvarnost se obrušila na sve nas i čini da u grčevitoj borbi za opstanak zaboravimo sve ono što nas čini ljudima, uvučemo glavu među ramena i žmurimo dok pored nas prolaze komšije, prijatelji, kolege, rođaci, slučajni prolaznici… sve u nadi da neće primetiti da smo se, ne svojom voljom već okolnostima, promenili.

E, nećemo tako. Zbog toga smo danas ovde – da slavimo život!

Nastavite sa čitanjem… “Hvala ti, živote”

Danas mi ništa nije potaman. Naiđe dan kada ništa ne ide kako treba, ma koliko se trudio. I, tako, misli se roje. A čim se roje, a ja ne mogu da nađem čarobno dugmence da ih isključim, znam da ništa dobro neće da ispadne. Odvedu me pravo tamo gde ne bi trebalo da budem. Gde boli…

Život je ponekad brutalan, ali naučiš. Itekako naučiš!

Nastavite sa čitanjem… “Rastanak”

Idemo sin i ja pre neki dan u posetu prijateljima, čavrljamo, uzgred, o svemu i svačemu. I to ulicom kojom pešaka nisam prošao barem poslednjih tridesetak godina. A ulica važna, barem za mene. Na njoj sam proveo srećne dane detinjstva. U njoj su stanovali moji drugovi iz osnovne škole. Neke od kuća još su tu, oronule, kao i mi sami.

Zastanem ispred jedne zgrade i upitam ga:

– Znaš li šta je tu nekada bilo?
– Nemam pojma, sada je tu prodavnica bicikala. Kao da je važno šta je tu nekada bilo…

Meni je važno. U toj zgradi je bio jedan od šest bioskopa u gradu, u kome sam gledao prvi film u životu. Danas nema ni jednog bioskopa koji radi. Mesta na kojima se danas prikazuju filmovi ne računam u bioskope.

Nastavite sa čitanjem… “Vetar”