Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Kad se pomene “valcer”, većina ljudi koje znam pomisle na valcer iz naslova ovog priloga.
U stvari, većina pomisli na bečki valcer, verovatno ne znajući da postoji i engleski, i odmah “padne” asocijacija na poznato Štrausovo delo. No, ovog puta u istom ritmu zaplešimo uz “daviteljsku”. A vi valjda već znate da li je reč o devojci s kosom boje iz naslova pesme ili o nekom drugom vidu zadovoljstva. Ili oboje. 😉
Jeste li bili na koncertu Calexica? Nikada dosta, a?
Sigurno se pitate da li su ovi ljudi totalno odlepili i kada će da prestanu da dave sa ovom grupom? S obzirom na to da mi se celi dan vrti audio snimak koncerta u Beogradu i da mi nije ni malo dosadno, potrajaće. 
No, danas nećemo o koncertu. Dobro, pomenućemo posredno grupu, malo…
Na današnji dan navršava se pet godina od smrti velikana southern soul muzike, Isaaca Hayesa (1942-2008).
Čime započeti retrospektivu tako velikog opusa jednog od najznačajnijih stvaralaca moderne”crne” muzike u poslednjoj trećini prošlog veka? Možda pesmom u kojoj je sažeo nekoliko muzičkih pravaca u kojima je stvarao (soul, jazz, funk, fusion), za šta mu je trebalo nešto više od 17 minuta – ovu verziju “Ain’t No Sunshine” izveo je 20. avgusta 1972. godine (na svoj 30. rođendan) na muzičkom festivalu Wattstax pred oko 112 hiljada posetilaca.
Bio sam na koncertu Calexica. I ponovo ću ići kada god mi se ukaže prilika.
Nothing changes here and nothing improve…
Verujem da bi ovaj stih mogao biti jedan od razloga što je Calexico toliko voljen bend od strane malog broja ljudi – ali jako. Jer, ako ćemo malo da razmislimo, tako malo ljudi ima manir da razmišlja svojom glavom i da pritom ne pravi performans od toga.
Reč je o sledećem.
Obrni, okreni, stvar se svodi na opstanak. Na puko preživljavanje.
Ponekad je lakše, primetio sam to odavno, kad slici bilo kakve muke dodaš muzičku podlogu. A bolju podlogu za svoje aktuelno stanje ne mogu da nađem jer, čini mi se, ne postoji.
Slušaj glasno. Ako ima distrozije, ne diraj: dobro je baš tako.
Nastavite sa čitanjem… “Opstanak, ponovo. Ili još uvek. Kao da ima neke razlike.”
Pripreme za sutrašnji koncert uobičajeno teku. Problemi su klasični: gde ćemo se i kada naći, hoćemo li se prvo oždrati i podnapiti, kako da mi, momci iz provincije, nabodemo pravi parking u Beogradu… Odavno smo prestali da se nabrijavamo preslušavanjem starih albuma kako bismo bili spremni da aktivno učestvujemo. To smo odavno apsolvirali.
A šta ćemo sa ženama? Neke aktivno učestvuju i retko propuštaju ovakve stvari. Većina, radije, odabere lakše note ili nešto dugo. Znam, teško je živeti sa psihodeličarima, simfoničarima i sličnim muškarcima koji se odazivaju na komplikovane nadimke… 
A šta biva ako je žena muzičarka? Znam i to, probao sam, možda vam i ispričam jednog dana. 
Kako prolazi život, moja mladalačka sklonost ka složenim muzičkim formama sve više lapi. Baš kao i ja. 
Valjda sam se umorio od beskrajnog mozganja i traganja za nekim drugim smislom na mestima na kojima ga možda i nema.
Što reče jednom prilikom Čika Žika, dok smo roštiljali na njegovom ranču u Levču:
Sine, nije Texas ili Arizona, ali je podjednako divlje! Jedemo, pijemo, slušamo grubu muziku od tri akorda i gledamo sa verande zalazak sunca, baš kao na filmu. Ovo je život!
Delim njegovo mišljenje, ali ja do toga, nažalost, još nisam dobacio.
Nemojte da vas naslov zavara, danas nećemo pominjati osobe od kojih muškarcima klecaju kolena. Iako, sudeći po reakcijama, mnoge čitaoce koji se okupljaju na ovom mestu baš to zanima. Omiljeni sport na ovim balkanskim prostorima – virenje kroz tarabu.
Što, u suštini, nekada i nije loše. Tako sam i ja, nekada davno, virnuo u fonoteku Baneta.
Iako smo bili školski drugovi, on je imao čudan muzički ukus. Sve i svašta, ponajviše ezoteričnih naslova za koje niko živi nikada nije čuo. Takva je bila i muzika sa tih ploča: neobična, misaona i teško svarljiva. Tražio sam nešto da čujem što mi neće isprati mozak nego dodirnuti dušu i…
… naišao na ploču čiji je omot, svojom jednostavnošću, sugerisao da muzika ne pripada Banetovom hermetičkom muzičkom krugu.
