Као што сви већи градови имају бар по једну улицу сличну Зрењанинском путу, тако и сваки фолклор има бар по једну песму ове врсте.
Дакле, шта се пева кад се скупи друштванце, да мелодија није нешто компликована, тако да сви умеју да је отпевају, да текст има кратак метар где свако може, уз помоћ трећег пића, да дода коју строфу, да је у духу пијане зајебанције?
Па наравно. Бећарац.
На ово сам натрчао, у духу глобализације, посредовано преко Британаца (не, не значи да бих нешто друго нашао преко Уругвајаца, Украјинаца или Вијетнамаца – све што постоји биће посредовано кроз две-три англофоне културе, што они не проследе, то до даљњег никад није ни постојало).
Но, било како било, нашао сам како се на јапанском каже бећарац, и извор добре веселе музике. Шта бих више.
Текст, ко мисли да учи окинавски јапански, може да се нађе. Ми, што не знамо ни обичан јапански, нити мислимо да га учимо, ћемо поступити по старом опробаном методу бележења стихова: докле се сећамо, записаћемо, а за даље, даље се звижди.
