Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Danas je tačno devet godina od preranog odlaska Roberta Palmera na Neko Bolje Mesto. Bio je šmeker, pravi dasa među ženama, odličan pevač i pošten rocker. Njemu u čast, danas slušamo najbolju prangiju iz njegovog scenskog opusa.
Nikad više tako dobrog gruva sa tako mnogo stila.
Ah, dođavola… Ne mogu da odolim…
Danas se navšrava tačno 44 godine kako je singl “Those Were the Days” koji je otpevala Mary Hopkin dospeo na vrh top liste singlova. Znate, svako ko je tih godina dospevao na prvo mesto UK singlova, a nije se zvao The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks ili The Monkees, zasluživao je svaku pažnju.
Ali to nije sve.
Danas slušamo jedan zaboravljeni klasik, pesmu koja se nekako nezgodno smestila među neke veće, pa ju je bilo lako zaobići ili zaboraviti. To je usud nekih pesama na eličanstvenim albumima…
Elem, najpre da čujemo “Seems Like a Long Time” u izvođenju Roda Stewarta, pa da premotamo jedno zanimljivo parče rock’n’roll istorije.
Danas klasik: jedna od poslednjih velikih pesama rock’n’rolla iz onog doba kad je vazduh bio čist, seks bio prljav, pivo imalo ukus piva, a popularnost se sticala umesto da se kupuje.
Kad se samo setim…
Danas slušamo autorsku muziku čoveka koji je prirodom intenziteta svojih aktivnosti, ali ipak bih rekao – na žalost, mnogo poznatiji kao producent nego kao autor i izvođač. Ono jeste da je on svoju ličnu autorsku karijeru izgradio upravo surfujući na vrhu talasa te popularnosti u ulozi producenta, ali to sve ide u rok službe…
Daniel Lanois (čita se “lenoa” – on je poreklom iz Kvebeka, frankofonskog dela Kanade) jedan je od najznačajnijih američkih producenata uopšte, sa referencama koje malo ko ima u popularnoj muzici. Koproducirao je jedini album mrske mi grupe koji bih mogao da slušam (kad bih imao akutni napad gluposti). Takođe, producirao je i inženjersku logistiku obezbedio za album Le Noise, jedan od najznačajnijih projekata Neila Younga u karijeri. Naći ćete njegovo ime i na kapitalnim delima Boba Dylana, Petera Gabriela, Emmylou Harris, Williea Nelsona… I još kod mnogih, i to je uvek prolazilo zapaženo.
Sve je to lepo, ali i dalje hoću da vam skrenem pažnju na Daniela Lanoisa kao muzičara i sjajnog autora čiji karakteristični stil je moguće prepoznati. Danas slušamo nešto sa njegovog prvog albuma Acadie (1989).
Majstor.
Vašoj pažnji preporučujem i fenomenalnu numeru “The Maker“, za koju mi uopšte nije jasno zašto je nisam stavio kao muziku za popodne umesto “Still Water“… Pa dobro, šta da se radi… 
Tražite dalje i sami. Ako su vam se ove numere dopale, tak ćete otkriti još toga zanimljivog…
Trkeljišući pre neki dan po informacijama o koncertu Cranberriesa, naleteh na vest da mi još jedan dragi bend gostuje u okolini.
Kao što je slučaj sa svim egzotičnim jelima specifičnog ukusa (sušijem, kavijarom, afričkim gusenicama…), Dead Can Dance možete da obožavate ili ne podnosite, nema sredine.
Gornja pesma preuzeta je s albuma “The Serpent’s Egg“, objavljenog 1988. godine. Zanimljivost je da sam pomenuti album (na kaseti) kupio na ulici u istom cugu kada i dva albuma Petera Murphyja, što onomad pomenuh u ranijem prilogu popodnevne muzike.
Nema mi druge, moram za Peštu narednog meseca…
…i to Ahilovo.
Da se prisetimo najvećih, u predvečerje objavljivanja video-zapisa sa ponovnog okupljanja i prvog pravog koncerta, celih 27 godina nakon što je smrt člana benda dovela do prekida rada grupe…
Kako god bilo: Led Zeppelin je jedna od konstanti rock’n’rolla. Manje-više sve što su uradili za dvanaestak godina rada u punoj postavi pre Bonzove smrti, bilo je prvo u žanru. Nemojte me terati da nabrajam, jer nema smisla – ili već znate ili vas uopšte ne zanima. No, nema se šta dodati na to da su prvi epski bend u rock muzici i prvi među velikima. Lucidnost kojom su Jimmy Page i bratija izgradili svoj opus jedinstven je i zato su ostali najveći među vrednima.
Danas slušamo “Achilles Last Stand“, jednu od neobičnih numera iz njihovog (već) neobičnog opusa; album Presence (1976) je, izvesno, najteži za razumevanje među studijskim delima Led Zeppelina. A po rečima samog Pejdža, mnogo je razloga da se Presense smatra najvažnijim albumom grupe
Jedna od neverovatno važnih grupa u mom muzičkom odrastanju je bila America – pretežno akustičarski trio momaka koji su i te kako znali da napišu i izvedu dobre pesme.
Eh… Zbog ove pesme sam patio što nemam dvanaesterac…
Danas se navršava 42 godine kako je otišao najveći gitarista u istoriji rock’n’rolla, čovek koji je ispočetka postavio paradigmu električne gitare za generacije koje dolaze. Nekolicina se približila tom nasleđu, ali niko nije dostigao ono što je Jimi Hendrix uradio za svega četiri godine.
Pesmu koji vam danas preporučujem sam oduvek voleo.
Hala sportova, 4. decembar… Pa ko voli nek’ izvoli.
The Cranberries najviše pamte po megahitu “Zombie“, sa njihovog drugog studijskog albuma. Meni je ipak draži njihov prvi album, “Everybody Else Is Doing It, So Why Can’t We?“, sa koga slušamo ovu pesmu. Dobio sam ga na kaseti za svoj 22. rođendan i sećam se da mi je zvuk momentalno ušao u uvo. Skoro 20 godina kasnije, trkeljišući po Netu za ovaj post, skontao sam da je krivac producent – Stephen Street, momak koji je taj posao radio i za drage mi Smithse.