Category: Fonoteka

I što bi rekli Pajtonovci: And now something completely different!…

A šta je drugačije: verovatno po prvi put otkad postoji ova rubrika, puštam vam nešto o čemu blage veze nemam. Moj jedini kontakt sa grupom Zero 7 postoji tako što Bill često pusti ovu numeru na net-talasima stanice Radio Paradise, kome ostajem veran otkad sam ga otkrio 2007. godine. Ko iole poznaje moj muzički ukus i navike koje imam u vezi sa muzikom koju volim, znaće i to da nisam sklon elektronici. Međutim, kad je nešto dobro, onda je baš dobro, zaključujem ja i delim sa vama numeru “Home” (sa albuma When It Fails, 2004). Neću tražiti dalje, ali ovu pesmu sam zavoleo odavno.

Nastavite sa čitanjem… “Dom”

Danas skrećem pažnju na čoveka koga nazivaju Modfather iako nije osnovao mod pokret, na onog kome Macca dolazi na noge da čuje mišljenje iako je ovaj bio dete kada su Bitlsi svirali, na lika čiji opus je ogledalo besprekornog karaktera i čestite istrajnosti vredne poštovanja. A to što je znao da promeni kurs plovidbe u času kada je ona postajala mirna (i dosadna), moglo bi da se napiše mnogo reči. Paul Weller je jedna od najvažnijih autorskih figura koje je britanska scena ikada imala.

Neka se čuje glasno.

U najavi je novi album grupe Mumford & Sons. S obzirom na to da je reč o jednoj od najvažnijih pojava na muzičkoj sceni Engleske, a da je i Amerika pala na kolena pred ovim indie folk bendom posle jednog jedinog albuma koji su objavili (Sigh No More, 2009), to je najava sledećeg izdanja događaj vredan pažnje.

U ponedeljak je na blogu NME premijerno osvanuo najavni spot za pesmu “I Will Wait“, već eksponirane kao singl sa budućeg albuma Babel koji zvanično izlazi 24. septembra. Pogledajmo taj spot, snimljen na koncertu u parku Red Rocks u Koloradu, kultnom mestu na kome je čak i Neil Young pokisnuo do gole kože tokom koncerta, u vreme dok još nije bilo te velelepne bine…

Koja prangija! Vidimo se na koncertu grupe Mumford & Sons, kad god se bude desio!

Danas je devet godina od smrti Dase u crnom i red je da ga se setimo. Tokom zamalo pedeset godina karijere, obeležio je jedno vreme, oblikovao jedan žanr i dokazao da se na kraju može postići mir sa Onim Gore samo tako što će pogledati u oči svakome.

Pesma “Hurt“, koju je Johnny Cash otpevao na poslednjem albumu koji je objavljen za njegovog života, nije njegovo autorsko delo, nego stvar iz kataloga grupe Nine Inch Nails. No, ovde imamo tri situacije koje idu u prilog preferenci. Reč više o tome nakon što čujemo ovu izvedbu.

Nastavite sa čitanjem… “Bol… kao dokaz da si živ”

Za razliku od domaće scene*, u svetu ima dama koje su podjednako uspešne i kao pevačice i kao glumice.

Album “The Singer” objavljen je 1973. godine da bi učvrstio poziciju Minellijeve kao studijskog izvođača nakon dva prethodna albuma od kojih je jedan bio muzika iz filma (“Cabaret“), a drugi skup koncertnih snimaka (“Liza with a Z“). Većina pesama predstavlja obradu hitova drugih muzičara koji su bili aktuelni u prethodnih godinu dana, što je bio slučaj i sa gore prikačenom – komponovao ju je i prvi otpevao Bill Withers, poznat i po drugim mnogoobrađivanim pesmama kao što su “Ain’t No Sunshine“, “Just the Two of Us” i “Lovely Day“.

_{__________________________________________}

* Obično nisu dobre pevačice. Glume još gore. A dame definitivno nisu…

I kao što rekoh juče, debela kamata je potrebna da bih se oprao pred jednim od najvažnijih autora modernog rocka. Slušamo numeru kojom je Thin White Duke, u stvaralačkom smislu, sasekao i poslednje veze sa starim opusom.

Nastavite sa čitanjem… “Pepeo pepelu (kamata)”

Ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem! Jebote, potpuno neverovatno! Ali dešava se: 170 numera u dosadašnjem nizu muzike za popodne – i nijedna od Davida Bowiea. Nijedna! Kad sam juče hteo da skrenem pažnju na Micka Taylora, omaškom sam napisao ime Micka Ronsona i to je bilo dovoljno da shvatim…

To se mora ispraviti, sa kamatom.

Danas slušamo jednu od najlepših numera (sic!) iz izuzetno bogatog i uglavnom besprekornog diskografskog kataloga najvećeg kameleona u istoriji rock muzike. “Starman” je jedna od jedanaest najvažnijih numera (sic!) na albumu The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars (1972), jednom od ključnih muzičkih dela rock’n’rolla uopšte.

Nastavite sa čitanjem… “Dečko sa zvezda”

Danas slušamo klasik, jednu od najboljih numera iz bogatog kataloga grupe koja se najzad setila da bi mogla da obeleži pedeset godina od početka rada (da baš ne kažemo “pedeset godina rada” jer zvuči odveć blesavo i netačno – Stonesi nisu radili ni pola tog vremena).

Elem, ne samo to, nego je ovo jedna od najboljih živih izvedbi pesme “You Can’t Always Get What You Want“. Obratite pažnju na fenomenalne solo deonice Micka Taylora° i Bobbyja Keysa.

Nastavite sa čitanjem… “Ne može baš sve da se ima”

Danas se navršava 9 godina od smrti Warrena Zevona.

Zvuči poznato? Melodiju je pre neku godinu uzeo jedan šalabajzer, “umešao” je (Komšija, jel’ ovo pravilan prevod “mixovanja”?) đuture sa “Sweet Home Alabama“, i samo dodao žličicu Veg… nešto od svog teksta. Tako i ja mogu da budem kompozitor…

Nastavite sa čitanjem… “Londonski vukodlaci”