Category: Fonoteka

Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…

Direktno sa igle

Te subote sam najzad došao do ploče za kojom sam dugo čeznuo: u Muzičkom magazinu, prodavnici instrumenata i nosača zvuka nasred Terazija u Beogradu, kupio sam 461 Ocean Boulevard (1974), album Erica Claptona o kojem sam do tada slušao mnogo priče, ali nisam čuo i sam album. Kući sam se vraćao sutradan popodne, u nedelju, autobusom u 17:00 za Kikindu. U krilu mi je čučalo sedam-osam ploča koje sam kupio tokom kratkog boravka kod rođaka, nestrpljiv da upravo 461 Ocean Boulevard stavim na gramofon čim dođem kući.

Negde pred Kikindom, moj saputnik, neki mršavi lik dosta stariji od mene, čuo je o čemu se šuška u prednjim redovima autobusa i tiho mi rekao: “Jesi li čuo? Izgleda da je umro Tito!”.

Nastavite sa čitanjem… “Direktno sa igle”

U staklenoj kući

Ako, poput mene, mislite da Jethro Tull često znaju da đavolski zakomplikuju muziku koju (pro)izvode, potpuno ste u pravu. Verovatno je to i jedan od glavnih razloga zašto niko i nije pokušavao da ih imitira, jer unapred zna da je osuđen na neuspeh. Tu i tamo, na snimcima drugih grupa može da se pronađe po neki citat koji jasno govori o njima kao uzorima, ali ništa dalje od toga – Ian Anderson je jedan i jedinstven muzički genije kakav se skoro neće ponovo pojaviti.

No, u isto vreme kada su Jethro Tull stvarali svoja remek dela, postojala je ekipa u komšiluku koja je bila spremna da komplikovanu muziku pogura još dalje.

Jeste li nekada slušali grupu Gentle Giant? Angry smile

Nastavite sa čitanjem… “U staklenoj kući”

Divlje guske

Premotavam na osnovu detalja i ne uspevam da lociram na vremenskoj osi, a arhiva u kojoj mogu da rekonstruišem je preduboko… Da me đavo odnese ako mogu da se setim koje godine je to bilo – 2002. ili 2003. Da je bilo kasnije, imao bih fotografije.

Ma dobro, nije više ni toliko važno kad tačno beše. Pamtim hladnu noć i vrelu muziku.

Nastavite sa čitanjem… “Divlje guske”

Pa gde se sretnemo…

“Čudni su putevi gospodnji” veli ona dobro poznata poslovica, koja treba da nas na vreme upozori da se pripremimo na sva moguća i nemoguća iznenađenja koja nas mogu strefiti u životu. I ma koliko ja verovao da me u muzici više ništa ne može iznenaditi, uvek se nađe po koji izuzetak koji potvrđuje ovo pravilo. Za mene potpuno neočekivana kolaboracija Davea Alvina i Jimmiea Dale Gilmorea zatekla me je potpuno nespremnog i već me danima žulja – potrebno je sačekati da se njihov zajednički album pojavi u prodavnicama.

Ako ste već pustili klip, jasno vam je i zašto.

Nastavite sa čitanjem… “Pa gde se sretnemo…”

Istorija koja se opirala dokumentovanju

Možda ste primetili da smo poslednjih dana ponavljali neke nedavno objavljivane izvođače. Ima tome dosta razloga. Ponekad neko od nas prosto ne može da se oslobodi nekog izvođača (a i zašto bi?), pa očigledno želi da podeli svoj utisak sa vama. A nekad radi sinhronicitet (samuraj Igor nas je poodavno naučio da ne postoje koincidencije), pa dvojica spontano požure da se pozabave istim izvođačem, ama bez ikakvog dogovora.

U slučaju ponekih monstruma, kao što je to ovde slučaj, potrudimo se da makar malo razdvojimo vremena objavljivanja i prilagodimo ih laganom konzumiranju. Vikendi i praznični dani su idealni za takve prilike. Pa, ako ste se najeli roštilja, zalili mladi luk starim pivom i posle toga se odmorili, možda čak dremuckajući na nekom ćebencetu na nekoj travi, hajde da to zaokružimo dobrom svirkom. Došlo je vreme da odloženi prilog najzad ugleda svetlost dana.

Ludnica.

Nastavite sa čitanjem… “Istorija koja se opirala dokumentovanju”

Ako ne možeš bolje da lažeš

Koncert je, svakako, najbolje mesto koje pruža priliku da se kompletira utisak o nekom izvođaču. U studijskim uslovima danas može da se uradi šta god muzičar poželi, ali u susretu sa publikom stvari malo drugačije funkcionišu. Nema laži i prevare. Doduše, može da se desi loše veče, pa da naš miljenik bude indisponiran, no to su ređi slučajevi. Uglavnom se uspostavi neka nevidljiva energija između izvođača i publike koja iz obe strane izvuče ono što je najbolje, pa se sve pretvori u užitak koji se dugo pamti.

To je glavni razlog što još uvek revnosno idem na svirke.

Nastavite sa čitanjem… “Ako ne možeš bolje da lažeš”

Poslednji voz za Istanbul

Your two eyes like minarets
Rise in twin pools of white
The incandescent fires of spring
Radiant against the vault of night
On the last train to Istanbul

Bude li sve po planu koji sam do detalja razvio tokom prethodnih nekoliko nedelja, negde u vreme objavljivanja ovog priloga zateći ću se tačno na mestu koje se stolećima smatralo zapadnim krajem Puta svile: u Egipatskom bazaru, na pijaci začina, negde u zoni južne obale Zlatnog roga, na liniji između Sulejmanove džamije i mosta Galata. Više od petnaest godina se preganjam sam sa sobom ne bih li najzad svojim očima video grad za koji je Napoleon rekao da bi jedini od svih gradova na svetu, kada bi ceo svet bio jedna država, mogao da bude njena prestonica.

Konstantinopolj. Carigrad. Šeher-Stambol. Istanbul, grad na dva kontinenta, na mestu koje po mnogo čemu, ne samo po geografiji i istoriji, ima pravo da se smatra centrom sveta.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednji voz za Istanbul”

Može da bude malj, ali ne mora da znači

Gotovo da nema muzičara koji nije izjavio da je povod da se uzme instrument u ruke – devojke. Oni koji to ne žele da priznaju naprosto lažu, jer je odnos s suprotnim polom opšte tematsko mesto u većini svih objavljenih pesama u istoriji popularne muzike. Načini kako autori pristupaju ovoj temi su različiti – od hard rockera/heavy metalaca koji vole da mlate dugim kosama i gitarama kao supstitutom falusa, do onih sklonih filozofiranju i biranju reči. Jer FUCK nije reč koje je poželjna u javnosti.

Žene kao autori su tu mnogo pragmatičnije te su sklone stilskim figurama i eufemizmima, a sve u ime, stvarne ili imaginarne, ljubavi. Mada svi mi dobro znamo kako se to pozorište završava. Be right back

Nastavite sa čitanjem… “Može da bude malj, ali ne mora da znači”

Zna se ko ostaje poslednji

Trebalo bi ustanoviti novi vic:
Q: Kako se zove onaj što je ostao posle poslednjeg Mohikanca?
A: Willie Nelson.

Iz bilo kog ugla da gledate, kada Willie Nelson objavi album, onda to treba da se smatra važnim događajem. Ne, nije to nužno važna muzika, ali sam čin jeste. Sve u svemu, upravo danas je objavljen Last Man Standing, novi album jednog od najvećih zajebanata u istoriji američke muzike. To je sasvim dovoljan razlog da danas posvetimo vreme i prostor naslovnoj pesmi, koja je za dva meseca boravka na Cevki kao najava albuma zabeležila tri četvrt miliona pregleda i, verujem, slušanja.

Malo li je?

Nastavite sa čitanjem… “Zna se ko ostaje poslednji”

Svete mošti

Ljude poput Roberta Planta naprosto obožavam jer spadaju u retku kategoriju onih koji žive u harmoniji sa samim sobom. Nekada ikona roka, čovek je odavno shvatio da je dostojanstveno starenje mnogo važnije od astronomskih honorara i odavno je u poziciji da može da se postavi kao mudrac. Ne kao “mudrac” koji soli pamet drugima, već kao čovek koji je u stanju da se neprestano menja i prenosi svoje bogato iskustvo mlađima.

Uostalom, čitava njegova solo karijera je obeležena kretanjem i istraživanjem nekih novih puteva.

Nastavite sa čitanjem… “Svete mošti”