Godinama unazad prekraćujem duge zimske dane gledanjem filmova. Red je da se sumira produkcija iz prethodne godine. A kako vreme prolazi, sve manje je onih koji mi privlače pažnju. Serije su, definitivno, preuzele primat nad njima. No, ima i jedna dobra stvar u vezi sa filmovima – muzika koja se plasira u njima sve je pažljivije birana i više nije skup nepovezanih tema koje su prisutne da naglase delove radnje i skoro su neslušljive van konteksta.
Ponekad, kroz muziku korišćenu u filmu, otkrijem i neke interesantne autore.
Another obituary in the paper today,
One more for the list of those who’ve already fallen.
Another one of our comrades is taken down,
Like so many others of our calling.
U nizu “povratničkih” albuma koji su postali moda poslednjih godina, malo šta od njih je vredno pažnje. Uglavnom se svodi na već viđeno i prodaju nostalgije.
Kada Sting najavi povratak u pop-rock vode, u najmanju ruku očekujem medijski vatromet. Apstinencija njegove rock publike poduže traje, još od 2003. godine, ne računajući The Police turneju 2007/2008. na kojoj nije izvođen novi materijal, pa je izlazak albuma 57th & 9th (2016) protekao neuobičajeno tiho za njegova izdanja.
Mrzim skraćenice koje amerikanci tako rado koriste. Verovatno zbog toga imam averziju i prema žanru koji zovu R&B. Strogo gledano, ovo bi trebalo da znači skraćenicu od rhythm and blues, što kao žanrovsku odrednicu koliko -toliko dobro poznajemo, jer je utkana u višedecenijski razvoj popularne muzike. No, ako se baci pogled na bilo koju od današnjih R&B lista i čuje nešto od muzike koja se na njima nalazi, primeti se da pesme imaju veze sa ritmom, bluza nema ni od korova, a nađu se tragovi soula, funka, rapa, diska i ko zna čega još. E, da zajebancija bude koš veća, to se zove savremeni (contemporary) R&B…
Ovakvu veoma rasprostranjenu muziku već više decenija zovem “crnci u gaćma” i obično je zaobilazim jer ne vidim kako je ona to “osavremenjana” i koji joj je to novi kvalitet. Draži su mi stari asovi koji su izvodili ono što se i danas jasno zove soul, gospel ili funk.
Već smo se navikli da nas događaji pretiču u našim užurbanim životima pa nam susreti sa drugim ljudima sve više liče na beskrajnu traku kojom promiču samo njihove senke. Kada se neko od njih preseli na neko bolje mesto, tada zastanemo, prisetimo se mnogih zajedničkih doživljaja, a sutradan nastavimo po starom.
Kao da se ništa nije desilo, senke prošlosti negde nestanu.
Pop muzika obično ima tretman kod slušalaca kao žanrovski nešto lakša za konzumiranje, sa obaveznim refrenom koji se lako pamti. Ako duže pratite tekstove koje objavljujemo, mnogo puta ste primetili da smo pisali o muzičarima koji znaju i ovakvu muziku da prezentuju na neuobičajene načine. Ako bih morao da upotrebim neku kovanicu za takvu muziku, čini mi se da je inteligentni pop ona prava.
Za supergrupu kanadskih muzičara The New Pornographers možemo da kažemo da ih mediji pogrešno reklamiraju kao indie-alternativni pop, jer njihova vizija muzike nešto što se retko sreće.
Devedesete su za mene bile prava katastrofa. Ne zbog nepravednih i ničim izazvanih sankcija, astronomske hiperinflacije i svega onoga čega ne želimo da se sećamo, već zbog očigledne krize muzičke industrije. Kritičari su se furali na grunge, a ja sam bio potpuno ravnodušan prema tom žanru – “prljavi “, distorzičan gitaristički zvuk sam davno pre toga apsolvirao kroz pesme Neila Younga.
U to vreme dopadala mi se muzika nekoliko grupa koje su svrstavali u alt-country. Uncle Tupelo naročito.
Po prirodi stvari, popularna muzika je zamešateljstvo mnogo elemenata koji čine združenu celinu. Većina slušalaca nema potrebu da rastavlja tu celinu na proste činioce, što je sasvim u redu – najzad, važna je pobuda, a ne analiza – ali postoje i oni nesrećnici poput mene koji uvek, uvek, uvek upadaju u zamku potrage za odgovorima na pitanja koja nisu naglas postavljena. Mučno je to, često smeta, jer ponekad mi baš i nije stalo da znam više ili da promišljam o nečemu što možda i nije vredno takvog napora.
Da bi me takva muka zaobišla, primetio sam, potrebno je da me saleti barem neki veličanstveni trenutak – pojava od one vrste koju prosto ne mogu da tumačim, sve i da hoću, jer je nepojmljiva. Na primer, da čujem veličanstvenu pesmu u novom, besprekorno preciznom aranžmanu izloženom interpretaciji koja se opire opisivanju u svojoj jednostavnosti i savršenosti.
Problem je samo u tome što takvih trenutaka ima veoma malo. Zato su, valjda, toliko i neprocenjivi.
Fire on the Mountain! Run, boys, run!
The Devil’s in the house of the rising sun!
Chicken’s in the bread pan picking out dough!
Granny, does your dog bite? No, child, no!
Kako god okreneš, vrteška mora ponekad da se zavrti nad sasvim jednostavnim temama. Tada nekako biva lakše kad se ništa ne glanca niti polira, ništa se ne čini lepšim nego što jeste. Jer, posle svih zbrka i ušećerenih tema, prosta istina ponekad prija. I nije više pitanje o kojoj temi se peva. Sirovo je, divlje, dakle dobro je. Samo spremi dovoljne količine lošeg piva i to je to.
Mislite da pričam o kafanskim narodnjacima? Pa i pričam, samo ne onima na Ibarskoj magistrali, već o onim kamiondžijskim svratištima negde u podnožju Apalačkih planina, gde su nastale najgrđe praziluk-forme muzike koje su do kraja ostale iskrene. Niko nikad nije uterao ikakav ekvivalent turbo-folka na takva mesta.
Slušaj ovo. Glasno i skoncentrisano, ako je moguće. I obrati pažnju na lip sync.
Znate li ko je Charlie Daniels? Zamislite narodnjaka koji ima više dobrih ideja od Tozovca, više gedžovanske harizme od Bate Živojinovića, luđi je od Ere Ojdanića i Milića Vukašinovića zajedno i pritom ume da sluša bolje nego što ume da galami.
