Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Savremeni “poslovni modeli” koje primenjuju diskografske kuće često na silu teraju muzičare da snimaju sve i svašta. Nickel Creek su staromodni – objavljuju retko, ali kvalitetne albume.
Evidentno je da bluegrass kao muzički žanr u poslednjih par decenija doživljava renesansu. U više tekstova smo pokušali da vam približimo ovu vrstu muzike koja od izvođaća traži vrhunski majstorluk. Fokus je bio na muzičarima koji za sobom imaju već velike i spektakularne karijere ili virtuozima na instrumentima kojima malo ko sme da izađe na crtu.
Vreme je da se upoznamo sa podmlatkom.
U potrazi za dobrim vestima koje će nam ogrejati srce i ulepšati živote, grupa Eels ima zanimljiv predlog.
Kada prvi put dođete u dodir sa muzikom grupe Eels, prvo što pomislite je da su oni još jedni od onih uvrnutih Britanaca koje ne možete da uhvatite ni za glavu ni za rep. U pitanju je ekscentrična, američka varijanta pop muzike koja se ne može jednostrano kategorizovati (danas je moderno da se kaže da je eklektična). To je nepredvidljiva mešavina rocka i elektronike i ima specifični šarm. Kao osobi koja ne voli da sluša predvidljiva rešenja, meni su oni vrlo interesantni. Jedini razlog zbog koga ih nisam do sada pominjao je bizaran – ne volim da se oslanjam na pomalo otupele uši da bih ukapirao o čemu izvođač prava, a Eels ne dozvoljavaju da se na internetu objavljuju tekstovi pesama.
Dobro došli u neobični svet Marka Olivera Everetta.
Kada je aktuelna produkcija tanka, nema nam druge nego da posegnemo u našu škrinju sa skrivenim blagom… Ovo što sledi nećete pronaći na Wikipediji i Allmusicu.
U svojoj knjizi Outlaw: Waylon, Willie, Kris, and the Renegades of Nashville, autor Michael Streissguth vrlo detaljno opisuje muzičku scenu u Nashvilleu na kraju šezdesetih i početkom sedamdesetih. U prestonici countryja su važila posebna, nepisana pravila o svemu što se vrtelo oko ove vrste muzike, a mladi i buntovni autori su muku mučili da se probiju iz anonimnosti. Waylon Jennings, Willie Nelson i Kris Kristofferson su bili uporni, kvalitetni autori koji su uspeli da promene rigidna pravila diskografske industrije toga vremena, a nešto kasnije postaće globalno popularni i priznati kao rodonačelnici “outlaw” pokreta koje će slaviti publika širom sveta.
Wayne Berry nije bio te sreće.
Postoji li neka granica koju kad pređete prestajete da budete rokerčina i da li je tu granicu moguće prelaziti svojevoljno?
Jak udarac u rame toliko me je iznenadio da mi zamalo nije ispala torba u koju sam trpao povrće za sutrašnji ručak. Na mah pomislih da sam se našao na pogrešnom mestu dok traje neki obračun na pijaci, a onda je zabrundao već pomalo zaboravljeni glas: “Gde si, rokerčino?”. Seljaci za okolnim tezgama su več počeli da znatiželjno pilje u mene jer podsećam na sve drugo samo ne na rokerčinu, a M. se kezio iz sve snage pokazujući svoje nove zube od par hiljada evra…
Suncetijebemžareno, šta me snađe. 
U poslednje vreme, hebote ima tome i više od decenije, slabo pratim aktuelne muzičke tokove, za razliku od studentskog života kad sam u većoj ili manjoj meri bio vezan za “onu stranu radija”.
Ne pratim uopšte šta radi i stvara(?) lepojka iz ovog dueta. A i ovaj ćelavi na basu mi je odavno ispod radara. No, on je uvek znao da izabere s kim će u duet.
Kako god, mala je razvalila, što bi rekli ovi mladi/mlađi.
Zahvaljujući nekim dobrim ljudima na društvenim mrežama, skrenuta mi je pažnja na grupu koja bi mi verovatno promakla ispod radara. Ne bi došli sami do mene “prirodnim putem”, jer im se nije dalo da uspeju. A zaslužili su.
Poznajem mnogo ljudi koji su zavisni od društvenih mreža. Dominira Facebook, koji je idealna platforma za zgubidane – potrebno vam je mnogo vremena da makar ovlaš bacite oko na veliki broj bezveznih objava i reklama. No, i to se da srediti. Uz malo veštine i podešavanja boravak na Facebooku može da se svede na nekoliko minuta dnevno i čitanje samo onoga što vam se dopada. Recimo, neki od prijatelja znaju da posegnu za pesmama koje su mi davno izvetrile iz glave.
Pa makar bile i među omiljenima.
Da nije bilo P. Đ.-a ko zna da li bih se setio i nešto napisao o grupi Rialto. Njihova pesma, koju danas slušamo, spada u sam vrh onih za koje mislim da su blizu savršenstva.
No, da pođemo redom…
Muzičkih genijalaca nikada nije dosta. I pravo je uživanje ponovo ih otkrivati.
Garland Jeffreys je jedan od mnogobrojnih autora koji nikada nisu dobili dužnu pažnju od strane muzičkih medija i publike. O razlozima možemo samo da nagađamo. Možda je i on sam kriv za sve to, jer niko sem njega nije ponudio takav miks muzičkih uticaja (rock, reggae, soul, blues, latino) uvezan misaonom lirikom koja se bavila rasnim pitanjima i identitetom obojenog čoveka na ulicama New Yorka.
Jeffreysa je, zaista, teško svrstati u bilo koju muzičku kategoriju.
Uvek se obradujemo kada naletimo na “mali” album koji je prepun dobrih pesama. Propustili bismo ga kao i mnoge druge da ne beše našeg omiljenog iinternet radija.
Sa slušanjem radija sam započeo još u drugoj polovini šezdesetih. Nije bilo drugog načina da se čuje nova muzika, Radio Luxembourg je u našim glavama predstavljao nešto daleko i nedodirljivo, a od svega toga su ostale smo sentimentalne uspomene. I navika da stalno nešto zvrnda u pozadini bilo šta da radim. U međuvremenu, radio programi su se komercijalizovali, teško je naći stanicu koja emituje malo reklama, a mnogi su im, sa razvojem novih tehnologija, predviđali skori kraj.
Pokazalo se da je radio kao medij mnogo žilaviji no što se očekivalo – sa pojavom interneta promenio se samo način distribucije signala.
U muzičkom svetu Patricka Moraza ne postoje čvrsta pravila – u stanju je da na čudesan način uobliči naizgled nespojive stvari.
Cherry Red Records je jedna od britanskih nezavisnih diskografskih kuća nastalih krajem sedamdesetih. U to vreme su objavljivali albume punkera i novotalasnih grupa (Dead Kennedys, Everything But the Girl, The Monochrome Set, Felt…), a posle desetak godina postojanja upustili su se u unosan posao reizdavanja. Bio je to pametan potez koji nema veliki rizik – ponovno objavljivanje već proverenih naslova ne traži neka značajna novčana ulaganja sem u remasterizovanje i dobar marketing, a vazda će biti nove publike koja će poželeti da čuje nešto što je odavno out of print ili propušteno.
Kako im je posao dobro išao, otišli su i korak dalje.
Mnogi rockeri su inspiraciju tražili u klasici. Sa manje ili više uspeha. Ne brinite: nećemo o Yngwieu Malmsteenu.
Pre četrdesetak godina bio sam toliko napaljen na RPI da sam slušao sve do čega sam mogao da dođem. Kada su italijanske grupe u pitanju nikada ne znaš šta će da te sačeka na njihovim albumima, a rane radove grupa PFM, Banco ili Le Orme i danas rado slušam. Niko poput njih nije tako dobro uspevao da pomeša klasiku sa svim drugim muzičkim žanrovima kao što su oni to radili, pri tome ne gubeći ništa od originalnosti i prepoznatljivosti.
O sviračkim sposobnostima nema šta da se diskutuje, mahom su bili u pitanju školovani muzičari.
