Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Grupa R.E.M. se dugo mučila dopre do široke publike. A kada joj je to pošlo za rukom, ništa je nije moglo zaustaviti na putu globalnog uspeha.
Sa koje god strane da posmatramo kretanja u muzici, “garažni zvuk” stvoren šezdesetih je pronalazio načine da preživi i da se stopi sa novim trendovima. Uvek marginalizovan, ponajviše zbog nemogućnosti da se uspešno komercijalizuje, bio je utočište onih koji su slali beskompromisne poruke svojim pesmama i više su voleli da se obraćaju malobrojnoj publici nego da se njihove ideje “peglaju” od strane diskografa shodno trenutnim zahtevima tržišta.
Pa kom opanci, kom obojci.
Putovanje Roberta Planta kroz muzički univerzum je dugotrajno, veoma interesantno i prepuno neočekivanih obrta.
Led Zeppelin su odavno postali muzička institucija o kojoj se nema šta raspravljati. O raznim aspektima njihove karijere smo mnogo puta ovde pisali, a voleli ih ili ne, moramo da priznamo da su obeležili jednu muziku epohu koja se neće ponoviti. Možemo u nedogled da spekulišemo šta bi bilo sa njima da John Bonham nije popio flašu votke i ugušio se u sopstvenoj povraćki i kako bi danas zvučali, ali to je sasvim besmisleno.
Njihova odluka da prekinu sa radom bila je teška, ali jedina ispravna.
Iz Manchestera smo oduvek dobijali prvoklasnu muziku. Grupa Elbow nastavlja bogatu tradiciju.
Većini ljudi Manchester je poznat kao kolevka industrijske revolucije. Za ljubitelje muzike ovaj grad je sinonim za bogatu scenu koju neprestano treba držati na oku. Ona je iznedrila je iznedrila neke od najvažnijih grupa svih vremena. Lista je podugačka i pomenuću samo najpoznatije: Van der Graaf Generator, Oasis, The Smiths, Joy Division, New Order, Buzzcocks, The Stone Roses, The Fall, The Durutti Column, 10cc, The Hollies, Herman’s Hermits…
Kao što možete prepoznati, u Manchesteru se stvarala muzika za svačiji ukus.
Nema nikakvog razloga da budemo gadljivi na pop muziku ako je dobra. Naročito ako je u pitanju “barokni pop”.
Prvi sustret sa britanskim vršnjacima mi je bio poprilično traumatičan. Naivno misleći da ćemo lako uspostaviti kontakt preko muzike, raspričao sam se kako sam kupio nove albume grupa The Clash, The Jam, The Stranglers… Samo su me gledali potpuno ravnodušno i stidljivo primetili da ni za koga od pomenutih nisu ni čuli. Nisam mogao da verujem šta su mi rekli. Pa oni su bili urbani tinedžeri, na izvoru svetskih događanja… Svašta mi se motalo po glavi u tom trenutku.
Normalno je bilo da sam ih priupitao šta oni slušaju. Navodili su imena za koja nisam čuo, ali sam ukapirao da je u pitanju pop muzika. I sve je odmah postalo jasno. Bilo gde u svetu da se nađete, većina populacije je sklonija da sluša lake note, a ne rock & roll.
Ponovo smo posegnuli u onu našu škrinju sa dragocenostima i iz nje izvadili redak (štampan u samo 500 primeraka) i odličan album o kome se malo zna.
Eklekticizam je pojam koji je primarno vezan za filozofiju. Označava pristup promišljanju koji se ne oslanja na već poznate pretpostavke i zaključke. Eklektici ne žele da idu utabanim stazama i da se oslone na samo jednu filozofsku školu, već u duhu izvornog značenja reči εκλεκτικός (eklektikos (gr.): birati ono što je najbolje) pokušavaju da stvore nove teorije koristeći samo delove postojećih.
U umetnosti eklekticizam podrazumeva mešanje različitih stilova ili pozajmljivanje karakterističnih detalja. U tom pogledu, današnji prilog se generalno može smatrati eklektičnim.
Rock & roll se tokom druge polovine XX veka izborio da bude prihvaćen kao umetnost.
Neke “male” grupe su, u stvari, velike. To shvatimo tek kada ih malo bolje upoznamo.
Zoću Punkera možete sresti gotovo na svakoj svirci u Kragujevcu. Lako ga je prepoznati: ima frizuru kao Marc Bolan u najboljim danima (sem ako nije u rastafarijanskom fazonu i navije dread lokne), kilažom se ne može pohvaliti, a za razliku od mene, još uvek može da cupka u ritmu muzike za ples. Nadimak koji ga prati nekoliko decenija navodi ljude koji ga ne poznaju na pogrešan zaključak. Iako je spreman da se raspravlja kada je punk ideologija u pitanju i voli da sluša čvršće izvođače, njegova prava priroda je gotovo skrivena. Zahvaljujući njegovom prijatelju iz inostranstva još tokom osamdesetih su počeli da mu pristižu diskovi Pink Floyda i Neila Younga koje smo zajedno slušali sa strahopoštovanjem.
Kakva su to bila entuzijastična vremena. 
Gordon Lightfoot je odavno zaradio epitet “sonwriter’s songwriter” od strane svojih kolega. No, njegov bogati i impresivan muzički opus je i dalje mahom potcenjen.
Iako smo navikli da nas muzičari zaspu velikim brojem novih albuma na kraju svake godine/početku nove, ovoga puta su poprilično omanuli. Nekih značajnih izdanja nije bilo u proteklih nekoliko meseci, tu i tamo može da se pronađe po nešto zanimljivo, ali ne mogu da se setim da me je bilo šta oborilo s nogu. Čak i neki od miljenika su izdali sasvim prosečne albume koji ne izazivaju svrab u prstima da bi se o njima išta pisalo.
Ne ostaje mi ništa drugo nego da potražim neki staritet u arhivi.
Sve češće nam se dešava da naletimo na snimke za koje mislimo i da ne postoje. Ponekad nisu vredni pažnje, ali neki popune praznine u biografijama naših omiljenih muzičara.
Dok čitam poslednju knjigu Grahama Hancocka koja govori o fascinantnim arheološkim otkrićima na tlu Amerike, ne mogu da se otmem utisku koliko malo znamo o našoj prošlosti i drevnim civilizacijama koje iz ko zna kojih razloga nisu potrajale. U pozadini mi svira jedna od kompilacija koja se bavi retkim snimcima britanskih grupa iz druge polovine šezdesetih, koju konstatujem jednim uvom i sa malo pažnje. Sve do trenutka kada mi se učini da čujem glas Grega Lakea.
Puštam ponovo pesmu u neverici.
Još jedno “čudo od deteta” je počelo da zaokuplja pažnju muzičke javnosti. Pa kako mi da ga mimoiđemo.
Moj muzički plejer u računaru je fenomenalo parče softvera. Mali je po gabaritu, besplatan, ne pokazuje reklame, a uz nekoliko dodataka pretvara se u moćno oružje koje samo što mi ne kuva kafu dok sam još krmeljiv. Između ostalog, zna da vodi statistiku najviše slušanih pesama u određenom vremenskom periodu. Mada mi takav podatak u suštini ništa ne znači, iznenadio sam se kada mi je objavio šta sam gotovo svakodnevno slušao u protekle dve sedmice.
Nisam mogao da poverujem šta vidim: na vrhu liste nalazio se album Marcusa Kinga pod nazivom El Dorado (2020).
Mnogi tvrde da su najbolje rock and roll pesme one koje se sastore od tri akorda. Ima jedna koja je uspela da postane velika i sa samo dva.
Nedavno sam čitao intervju sa Daveom Masonom u kome on objašnjava kako se sastavila grupa Traffic. Nije bilo nekog velikog plana – budući članovi ove velike i cenjene grupe su u drugoj polovini šezdesetih bili tek šačica klinaca koja je imala sličan muzički senzibilitet i želela da svira zajedno. Normalno, na igrankama na koje su dolazile “cice”, ne znajući da će se vrlo brzo stvari promeniti. U jednom trenutku govori kako je famozna “Rupa u cipeli” bila prva stvar koju je komponovao. Posrećilo im se – bio je to prvi veliki hit koji su ispalili.
A onda su stvari počele da se odvijaju kao na filmu.
