Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Uz sav svoj mukotrpan rad sa “Čupavcima iz Liverpula”, Sir George Martin je imao i svoj mali hobi. U periodu 1964-1966. snimio je i izdao seriju albuma sa orkestarskim verzijama njihovih pesma sa namerom da muziku The Beatlesa približi konzervativnijim slušaocima, jer se nisu svi odmah primili na tadašnje novotarije.
Istovremeno, to je bila i zgodna prilika da popuni svoj džeparac i nastavi da živi na visokoj nozi.
Malo je pevača koji se mogu uporediti sa Aaronom Nevilleom. Njegov rafinirani tenor i način pevanja su u suštoj suprotnosti sa njegovim fizičnim izgledom. “Gromada od čoveka” je prvo što ti padne na pamet kada ga ugledaš.
Ali kada pusti glas, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Moji Moravci bi rekli: “Peva k’o slavuj”.
Ovo je jedan od bizarnijih singlova koje imam. Ko još posvećuje pesmu ovoj vrsti automobila?
Uvrnutih Engleza uvek je bilo i uvek će ih biti. 
Sva je istina i ja od toga ne mogu da pobegnem: ako izuzmem nešto vrlo malo aktuelne muzike koja mi je bila po volji osamdesetih, trendovsu muzičku scenu te decenije sam uglavnom ignorisao. Ajde-de: slušao sam Dire Straits, čak sam pohodio koncert grupe Queen, po volji mi je bio Sting. Uživao sam u muzici Kate Bush, duboko poštovao Petera Gabriela, provaljivao liriku Springsteena. Navijao sam da opstane makar i krnji Pink Floyd i potajno se nadao da će se Led Zeppelin ipak ponovo ujediniti. Nadao sam se da će se Clapton vratiti na put pravednika i da će se okanuti tog eksperimentisanja sa produkcijom Phila Collinsa. Zabio sam glavu u šezdesete i sedamdesete i bio veoma uporan u nastojanju da tu muziku istražim do detalja (što mi je uspelo; trajalo je preko 20 godina, ali to je neka druga priča).
Naravno, trendove je diktirao MTV i pred njim su popustila i najveća imena; pravila igre su se promenila. Ponekad sam ga pratio, mada je to za mene bila decenija kad sam najzad razvio svoj animozitet prema televizoru i televiziji (opstalo do danas, hvala na pitanju). Bilo je muzike koja mi se dopadala u toj formi, ali ako izuzmem gorepomenute, nikad nisam kupio nijedan nosač zvuka svih onih koje su osamdesete donele kao nešto sasvim novo.
Dobro de, dva albuma od Sade…
Prosto, nisam ih poštovao – mea culpa – osim jedne grupe iz Londona. A i pred njima sam kapitulirao kad su osamdesete bile već na izmaku.
Iako su imali iza sebe skoro deset godina karijere, sve do 1995. godne slabo ko se trzao na pomen grupe No Doubt. Njihov almagam pop/punk/ska zvuka svrstavao ih je u kategoriju jedne od onih grupa kojih ima koliko hoćeš: ni po čemu se posebno nisu isticali.
A onda su snimili ovaj video koji je zapalio publiku.
Sladunjava priča o nerazumevanju između partnera našla je brojne istomišljenike.
Onima koji su već krajem sedamdesetih/početkom osamdesetih ozbiljno shvatali muziku nezavisna diskografska kuća 4AD je bila nešto poput svetionika. Objavljivala je muziku grupa/autora koja je bila nekomercijalna, ali je jasno pokazivala kojim putevima je moguće krenuti u dalji razvoj novih ideja.
Pa dokle ko stigne. 
Ovo je pesma koja je nastala sasvim slučajno, a ima antologijsku vrednost. Što zbog poruke koja je važna, što zbog toga što otvara prvi, fenomenalni album Stephena Stillsa, što zbog ovog samog snimka…
Nije najkvalitetniji, ali dobro odslikava kako se nekada živelo i uživalo … I još uvek je uzbudljiv, kao da mu vreme ne može ništa. 
Pripremajući se da nešto napišem o novom albumu grupe Big Big Train, Cevka mi je zasvirala i ovu pesmu.
U prvom trenutku nisam ni obratio pažnju na nju jer sam je slušao nebrojeno puta. U drugom sam postao svestan da je pesma dobila i tekst. Bio je to dovoljan povod da istražim o čemu se, zapravo, radi.
Može li se tumačiti savršenstvo? Šta biva kad se prost svet poput nas, u svom nesavršenstvu razumevanja nečijeg genijalnog stvaralaštva, ostrvi da objašnjava “šta je pisac hteo da kaže” (kao da nije već rekao)? Gde je to mesto na kojem se zaista sreću genijalno delo i prosto prihvatanje tog dela?
Bio sam mlad i pokušavao da dokučim Baha, stalno udarajući u prepreke u vidu fraza, opštih floskula i opskurnih termina za koje danas znam da služe isključivo da se neznalica još više sludi. Vrteo sam se u krug dugi niz godina, a potom zamalo odustao od dalje potrage.
A onda se pojavio Nigel Kennedy.
I odjednom je sve postalo lako.
Nastavite sa čitanjem… “Muzičkom geniju u čast, mediokritetima u inat”
