Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Postoji muzika koju slušam retko, ali rado: uobičajeno se tada zapitam “a zašto ja ovo ne slušam svakog dana?”, karikirajući pritom ideju da sam uvek raspoložen za tvrde note koje se urezuju direktno u sinapse. Tada priznajem sebi, nevoljno ali iskreno, da je ponekad teško odabrati baš takvu muziku.
Rory Gallagher. Veliki Rory: nije mi se posrećilo da ga gledam uživo. Otišao je pre vremena.
Auh, jebote.
Те седамдесете је Никола Нешковић често пуштао ово, па сам можда методом погрешног узорка дошао до закључка да је било страшно популарно. Оно, нисам га чуо много код других, или никако. Све ми се чини да се чуло у неком филму, али се не сећам ком.
Сетио сам се овог кад ми се само подметнуло – што би рекао Зоћа, седи и чекај да ти наиђе, рндалица је паметнија од тебе. И не само то, него сам ја мислио да знам ову ствар напамет.
Испоставило се да не знам. Не знам ни пола. Све ми се чинило да су те оргуље биле у предњем плану, и да се добро чула ритам секција и то је све. Не сећам се никаквог увода и ситне игранке у другом и трећем плану. Јер се на оном радију, “”Тесли” из педесетих, то није ни чуло.
O nekim pesmama koje su stare i više vekova već sam pisao. Ova je (relativno) mlada – nema joj ni pedeset godina i zvuči baš kao da je nastala iz (guščijeg) pera nekog danas nepoznatog srednjovekovnog trubadura.
Kao i obično kada su ovakve pesme u pitanju moram da počnem sa malo (h)istorije.
Pored nesumnjivog muzičkog talenta i sklonosti ka ekstravaganciji bilo koje vrste, muzičar kojeg poznajemo pod umetničkim imenom Prince (i još nekim) strastveno je voleo žene. Tabloidi su redovno pisali o onima za koje je bio emotivno vezan: Kim Besinger, Madonna, Carmen Electra, Susanne Hoffs… Skriveniji od javnosti, deo njegovog harema su bile muzičarke sa kojima je sarađivao: Vanity, Sheila E, Susan Moonsie… Spisak je povelik. Šta se između Princea i njih dešavalo ne bih znao da kažem, ali se on, u maniru dobrog domaćina, o njima brinuo tokom celog života na razne načine. Najčešće iskreno podupirući njihove sopstvene karijere.
Jedno od poslednjih pilića iz njegovog velikog kokošinjca bila je Tamar Davis.
Сантана се, зачудо, много држао свог матерњег шпанског, кад у тексту, кад у наслову. Тако је и његов најчувенији инструментал, бар по наслову, на шпанском. Шпански у ствари не знам (мада понекад и погодим), тако да ме немојте држати за реч да је наслов преведен како ваља.
Ово је извођење у Мексику Граду, непознате године. Звучи веома близу оригиналу са винила, који се, дакако, и данас зна напамет.
A lie for a lie
But a truth for the truth
Church of Women
Is made out of milk
Which their love turns to butter
Iskreno se nadam da će tako i ostati.
Nisam neki jugonostalgičan tip; svako vreme je imalo svoje atribute i ako ne useljavamo mrak politike u te slike, svejedno je gde su granice dok god ih u glavama nema. Ali se dobro sećam nekih magičnih trenutaka scene koju smo nekad nazivali “Yu rock” a koji se nikad nisu ponovili i znam da se više ne mogu ponoviti. Jedan takav trenutak – posebno upečatljiv. Mističan, u to doba nejasan, bez obzira prekrasan, jer reč je o jednoj od najboljih balada koje su u toj zemlji ikada spevane i otpevane.
Sećate li se Lačnog Franza?
Sredinom šezdesetih, Jacques Levy je već bio čuveno rediteljsko ime u brodvejskim pozorištima, da bi krajem decenije, zajedno sa Rogerom McGuinnom (The Byrds) počeo da radi na mjuziklu inspirisanom Ibzenovom dramom “Peer Gynt“. Neki izvori navode da su imali u planu i country-rock mjuzikl za koji su intenzivno pisali pesme.
Iz nekog razloga projekti nisu realizovani.
Hajde da izvedemo mali eksperiment.
Ostavite predrasude po strani. Ne razmišljajte o grupi koju je javnost Jugoslavije (pa eks-Jugooslavije) naprasno odlučila da više ne voli (bar javno), pa da opet voli (makar krišom i dok ne prođe koncert), pa opet ne voli (jer tako je moderno). Ne razmišljajte o Goranu Bregoviću, osim možda kao o jedinom odličnom biznismenu u istoriji YU rocka, a potom odličnom trgovcu koji prodaje svoju ethno-fusion produkciju širom sveta i pljunite mu pod prozor. Molim vas samo jedno: skoncentrišite se na tekst ove pesme.
O kiču smo već raspravljali u nekoliko navrata na ovim stranicama i u diskusiji sa čitaocima nismo uspeli da nađemo pomirljivu formulu koja bi sve zadovoljila. Nema veze, kičerica nikada ne spava i sigurno će se ponovo pojaviti – sačekaćemo neki novi povod, pa ćemo da se vratimo na tu temu.
Ovo je pesma koja zove “Kič”: ismeva ga, a da, zapravo, ne spada u tu kategoriju.
