Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Još od vremena kada sam prvi put čuo album The Lady’s Not for Sale (1972), efekat slušanja je uvek isti; razmažem se k’о slina po zidu i upadnem u melanholično raspoloženje. Samo zbog toga je ispao sa spiska albuma koje bih poneo sa sobom na pusto ostrvo.
Jer, čim ga pustite i krene božanstvena pesma “My Crew“, jasno je da bi u takvim, hipotetičkim okolnostima, samo odmogao.
Znate li nekoga ko piše svoj dnevnik? Ja znam i prosto ne mogu da verujem da ga još piše – više od 40 godina!
Skidam kapu zbog upornosti.
Eltona Johna najviše volim kada izvodi žestice – potpuno je razuzdan i uvek me potera da se blesavim po kući. Računam, niko me ne vidi, pa mogu da radim šta hoću. Malo morgen — kroz otvorenu terasu se sasvim dobro čuje šta je na muzičkom meniju, pa me karakterističan zvižduk komšije opominje da treba da treba da provirim napolje i proverim zašto me zove.
Vidim njegovo nasmejano lice i zbog glasne muzike jedva razaznajem šta mi govori.
– Opet slušaš tog pedera! 
Mi “muzičari” na blogu imamo zajedničku tabelu u kojoj proveravamo o čemu smo već pisali. No, dešava nam se, što zbog godina, što zbog različitog razmišljanja o istoj pesmi, da je ponovimo. Ne mari, dobre muzike nikada na odmet. Danas sam bacio pogled na dotičnu tabelu i odmah se pokrio ušima.
Šef je već u par navrata napisao hvalospeve Brianu Augeru, a ja nisam ni reč napisao o jednom od mojih omiljenih singlića svih vremena.
Evo, stidim se i odmah krećem u akciju.
Таман сам помислио да је округла, а онда се сетио да сам ово слушао на свом новом транзистору, једне “Вечери уз радио”, а тај сам транзистор освојио на неком такмичењу почетком јуна 1970, дакле није 45 година него 46.
Пошто смо већ обрадили претходну малу симфонију, ова годишњица ми некако дође као прилика да ископам ову другу, често запостављену, забачену иза оне.
Снимак је такав какав је емитован пар година касније на новопокренутом II програму РТБа.
Имам га целог, но тај цео више не могу да нађем, јер је Цевка канда протерала све што је дуже од 10 минута (можда ко плати…) тако да ово иде у два дела…
Romantične drame ne spadaju u moj omiljeni filmski žanr. Al’ kada mi je gospođa rekla da su sve njene prijateljice odgledale “Dirty Dancing” i da je film fantastičan, meni je ostalo samo da kapituliram. Dok je ženski deo publike u bioskopskoj sali uzdisao za lepotanom Patrickom Swayzeom, ja sam se samo na trenutke uključivao i “pratio fabulu radnje”.
A ona je pravolinijska i predvidljiva.
Dilema iz naslova nije aktuelna jer je i nema – sve ljubavne boljke vremenom prođu. Ova ubitačna verzija klasične pesme je samo dobar povod da prozborim koju o nečemu drugom.
Pustite najglasnije jer samo tako ima smisla. Da na pravi način čujete “Glas” u akciji.
…tom svojom muzikom. Malo me deranžira što ni posle četiri banke intenzivnog slušanja muzike ne mogu da objasnim šta je to, ali dobro je, pa ne marim.
Besprekorna muzika.
Ako su priče iz brojnih knjiga tačne, Beatlesi su ovu pesmu pokušavali bezuspešno da snime u više navrata. Snimili su je tek kada je njen autor, George Harrison, doveo svog kuma u studio. Iako je ostatak Velike četvorke bio gadljiv na gostovanja muzičara van grupe, Harrison ih je nekako ubedio da se Eric Clapton prihvati gitare na snimanju i odsvira solo.
Tako je napisana još jedna stranica muzičke istorije.
Moja kompilacija “za podizanje raspoloženja” još jednom se pokazala učinkovitom – za nekih osamdesetak minuta slušanja zaboravio sam na politiku, novinske naslove koji me plaše, domaće i strane zvezde i njihove gluposti… I, naravno, sve ostalo što me tišti i tera u loše raspoloženje.
Iako sam se uz kompilaciju drao iz sveg glasa, komšije mi još uvek nisu pozvonile na vrata. Verovatno im se svidela muzika koju sam im pustio. 
