Juče nas je dočekala tužna vest da je Colin Vearncombe, poznatiji muzičkoj sceni kao Black, preminuo od posledica saobraćajne nesreće koja se desila u Irskoj pre dve nedelje.
Kada me pitaju zašto volim ploče, jedan od argumenata je upravo taj da ako se oslanjamo na hitove koje nam danas serviraju preko YouTubea i sličnih Internet medija, te ne uspevamo da dođemo u dodir s ostalim dobrim pesmama izvođača. Ploča nas forsira da poslušamo ceo album i tako otkrijemo skrivene dragulje koji se nisu probili do top lista.
Život koji se odvija “u četiri zida” nikada nije interesantan, a kada se na to dodaju emocionalni ili neki drugi problemi, onda se nečiji život očas posla pretvori u pravo rasulo.
U takvim okolnostima najčešće nastaju paćenice, pesme uz koje se uvek sipa još jedna čaša.
To ne znači da će se tuga uspešno utopiti u piću. Pre će biti da će paćenik/paćenica koji se drže za čašu završiti sa mučninom i jakom glavoboljom.
Look at you, holding hands with the man from the Rio.
Ne znam s koje strane da započnem ovu priču. Ama, đavo da me odnese ovako ludog ako umem da objasnim zašto sam se zakačio poslednje meni značajne slike o bendu čiju važnost ne mogu da vam opišem u malo reči. Jer Steely Dan nije lako opisivati: to nije trivijalan bend. I sad, preko svega toga, još ja našao da komplikujem stvar izbegavanjem da ovu priču ispričam redom, kao što sam ranije planirao.
Ali, nisam kriv za to. Ispričaću vam sve na kraju.
Ne mogu čak ni da kažem “sledeća numera je jedna od najlepših pesama grupe”, jer ja tim epitetom kitim barem polovinu onog dela opusa grupe koji neizmerno volim, od prvog autorskog albuma Can’t Buy a Thrill (1972) do sedmog Gaucho (1980). Slušamo upravo naslovnu numeru sa tog, poslednjeg u nizu jedne od najuglednijih autorskih karijera u rock muzici tih romantičnih sedamdesetih. Ima, doduše, i onih koji odbijaju da prihvate Steely Dan kao rock’n’roll, nego su kategorični da je to jazz rock; ali, to je već neka druga priča. Aman, tu muziku su čak nazivali yacht rock! Uostalom, jebeš žanrove: ovaj žanr se zove “muzika grupe Steely Dan” i meni je to dovoljno do kraja sveta.
Joss Stone u avgustu po prvi put među Srbima, navali narode!
Jazz festival Nišville, slavi 21. godinu postojanja i upravo je počeo je na svojoj web stranici da objavljuje ovogodišnje učesnike. Jedna od prvih najavljenih je i gorepomenuta mlada dama.
Na pomen američkih “stadionskih” grupa ostajem ‘ladan k’o testiče. Takvima neka se bave mala deca – Ameri imaju u muzičkoj ponudi mnogo interesantnijih izvođača, pa je zaobilaženje megazvezda poput dugovečne grupe Cheap Trick rutinski potez.
A onda sam nabasao na solo album Robina Zandera, njihovog pevača.
Od malena me je nerviralo tradicionalno pitanje koje su postavljali odrasli: “Šta ćeš da budeš kada porasteš?”. Kako da dete od nekoliko godina može da zna odgovor? Mnogi ljudi i u zrelim godinama još uvek lutaju životom bez pravog cilja. A tek žene… Neću ni da pokušavam da ih komentarišem.
Zbog toga nikada nisam ni pokušao da bilo kom klincu solim pamet oko njegovih životnih izbora.
Ne pripadam onima koji poznaju opus Dejvida Bouvija; nisam skucao dane čitajući nekrologe posvećene britanskom pevaču. Samo sam se setio…
U vreme kada su moje sestre iz Edinburga, a kasnije iz Londona, češće dolazile u tadašnju Jugoslaviju, ja sam morao da znam imena sedam sekretara SKOJ-a i biografije narodnih heroja koji su, po tadašnjim uzusima, stvorili sve ono što vidim oko sebe… Tito je tada bio veći u smrti nego za života, a ja sam zahvaljujući vokmenima svojih sestara saznao da postoje i drugi i drugačiji heroji.
Šef me je, ponovo, kritikovao. Prigovorio mi je da previše pišem o ljubavnim stvarima, kao da to nekoga mnogo interesuje. Malo smo omatoreli, kao i čitaoci ovih radova, pa računa da smo emotivne probleme odavno rešili i srećno/nesrećno se ukotvili u bračnim ili nekim drugim vodama.
Pesme o kojima pišem nisu moje, neko ih je napisao iz ko zna kojih razloga – moje je samo da se pobrinem da budu dobre.
